Problem metanarativa u filmu „Odred otpisanih“

„Suicide Squad“, možda malo trapavo preveden kao „Odred otpisanih“, najsvežije je filmsko ostvarenje zasnovano na likovima izdavačke kuće DC Comics. Ovaj film okuplja bandu najozloglašenijih superzlikovaca pod okriljem još gore Amande Valer. Ona ih šalje u misiju koja će ih ili ubiti ili učiniti da se nakratko osete kao heroji. Verovatno nema potrebe posebno ih nabrajati: Harli Kvin, Dedšot, Kapetan Bumerang, Kiler Krok i El Diablo. Svi oni imaju svojstvene superherojske moći i doživeli su ranije inkarnacije u mnogobrojnim stripovima, animiranim filmovima i video-igrama.

Definicija s Vikipedije kaže sledeće: „Superheroj je izmišljeni lik, poznat po svojoj hrabrosti i plemenitosti, odeven u živopisni kostim i poseduje sposobnosti iznad onih kod običnih ljudi.“ U našu kulturu uvek su bile usađene priče o nadljudima, samo što su lica antičkih tragedija zamenili stripovi, a njih su po popularnosti, trenutno, zamenili filmovi. Zahvaljujući Marvelovom univerzumu, doživljavamo ekspanziju superherojskih filmova koji dele fiktivni svet jedni s drugima, a pohlepna kompanija kakva jeste, Marvel najavljuje samo još veće širenje svog filmskog univerzuma. Tako je izdavačka kuća DC rešila da i ona želi deo kolača.

Ono što će vam svaki fan DC stripova reći jeste da njihova jača strana nije u herojima, već u zlikovcima. To nije ništa čudno kad su negativci u priči prijemčiviji i zanimljiviji od glavnih likova, za koje bi zapravo trebalo da navijamo. Možda baš zbog tolikog truda da dobre likove naprave savršenim, uspevaju da ih naprave samo savršeno dosadnim. U široku lepezu primera legendarnih zloća spadaju Dart Vejder iz originalnih „Ratova zvezda“, bilo koji negativac iz Diznijevih animiranih filmova ili Omadan iz „Leta zmajeva“. Pa i ja sam lično slaba na Džareta (Dejvid Bouvi) iz filma „Lavirint“. Osetivši ovaj potencijal, preduzeli su jedan veoma logičan korak. Napravili su film čiji su glavni superjunaci zapravo supernegativci i neće propustiti priliku da vam to ponove, radije nego pokažu. Na vizuelnom planu DC takođe želi da napravi distinkciju u odnosu na Marvelove filmove koristeći desaturisanu paletu boja. Kao da pokušavaju da stvore utisak da su njihove superherojske priče uzemljenije i oslanjaju se na realnost, za razliku od Marvela koji je oberučke prigrlio svoj kemp. Članovi Odreda otpisanih su mračni, namučeni, tragične prošlosti… Mislim, tragične koliko im tragični scenaristički klišei dozvoljavaju…

Nisam ovde da bih se žalila na nesrećnog Džareda Leta kao Džokera, koga trenutno razmatraju za ulogu u rimejkovima fimova „Istrebljivač“ i „Intervju s vampirom“. Ne smatram da je proveo dovoljno vremena u filmu kako bi zaslužio tu pažnju. Neću mnogo kukati ni nad lošom režijom, a svako ko je ispratio snimanje filma zna koliko je samo bilo dosnimavanja radi promene tona filma jer se režiser i scenaristi očigledno nisu vodili intuicijom i time kakav bi film oni voleli da snime, već onime što je trenutno popularno na bioskopskim blagajnama. Mogu samo da izrazim nadu da će svi ti montirani ili nemontirani snimci ipak jednom ugledati svetlost dana. Ono što je zabolelo stipskog fana u meni bio je problem motiva protagonista: zašto oni rade to što rade? Preciznije, način na koji su njihove individualne priče sklopljene i prožimaju se kao deo jedne velike priče.

Loša režija i dodatno umetanje scena najviše dolaze do izražaja u prvoj trećini filma, dok nam prikazuju flešbek svakog od bitnijih članova Odreda otpisanih, kao i kako je došlo do toga da ipak uspeju da ih privedu i okupe u istom zatvoru, odakle film počinje. Prolazi montaža za montažom, i već osećamo prvi veliki strah studija koji stoji iza ovog filma: strah da su gledaoci filma glupi. Dobro, mora im se priznati, nisu imali luksuz kakav je imao Marvel, pa da svaki superheroj dobije svoj lični film pre nego što se njihove priče objedine u „Osvetnicima“, da mi kao publika upoznamo svakog od članova Odreda otpisanih kroz samostalnu epizodu i navijamo kad ulozi postanu veći pitajući se hoće li spasti svet ili ne. Zato moramo na brzinu protrčati kroz sve likove i pobrojati njihove supersposobnosti,  jednom, dvaput, triput…

Svojski su se potrudili da svako od njih bude ekscentričan na svoj način, na granici nabijanja na nos. „Pogledajte, pogledajte! Kako smo samo ludi i opasni, trudimo se iz petnih žila da budemo kul ekipa koju ste videli na posteru za film.“ Pritom potcenjuju moć suptilnosti, dakle –  pričanje priče kroz sitne detalje. Zbilja verujem da bi prosečan gledalac koji nije zagriženi ljubitelj video-igara i stripova uspeo da upamti sve likove i bez tolike repeticije.

ballroom blitz
ballroom blitz

Izgovor da se oformi Odred otpisanih bilo je to što je nakon Supermenove smrti Amanda Valer uvidela da je potreban neko ko će parirati nekom drugom metačoveku koji bi došao iz svemira. Kao vođu ovog odreda Amanda Valer je zamislila Čarobnicu, koja je u ovom filmu arheolog Džun Mun i koju je zaposela drevna veštica s kojom sada deli telo i njene moći. Međutim, ironija je htela da se Čarobnica prva odmetne od ostatka tima i udruži sa svojim bratom koji je takođe neka vrsta poluboga i oni sada žele da zaposednu ceo grad i porobe ljude. To čine veoma polako, stvarajući portal energije u središtu grada. Od tog trenutka film postaje jurnjava da što pre stignu do Čarobnice i zaustave je, dok ona polako mađija… i mađija… stvara armiju vojnika bez lica… pa nanovo mađija. Gledajući sve ovo, čovek se zapita: ako ona zaista ima moć da bude na više mesta u isto vreme, zašto to ne upotrebi u svoju korist? Da li njene moći imaju ograničenja, koja su to ograničenja, zašto joj je potrebno toliko vremena da održi energetski portal… čekaj, zapletu priče… kuda ideš… vrati se…

Možda mi sve ovo ne bi toliko bolo oči, da samo dve godine ranije (2014.) nije izašao animirani film iz iste franšize. Naravno, u pitanju je „Betmen: Napad na Arkam“ i, da budemo iskreni, Betmen je tu tek kao ukras celoj priči. Prave baje su Specijalni odred X u malo drugačijoj postavi: Harli Kvin, Dedšot i Bumerang s drugarima. Upoznajemo ih poimence u kratkoj montaži na početku koja traje desetak minuta i to je sve. Ponovo ih okuplja Amanda Valer i njihova misija je u suštini da upadnu u Arkam i deaktiviraju bombu… i to je sve. Sve ostalo su akcija i humor oslonjeni na dinamiku koja se razvija između članova tima. Nikakvi portali, nikakve druge dimenzije, nikakvi stari bogovi koji štancuju vojsku bezličnih zombija… Ništa od svega toga. Zašto je crtani film morao da bude manje komplikovan i natprirodan od filma? Sigurno nisam jedina osoba na ovom svetu koju prati utisak da se animirani film više temelji na stvarnosti od igranog filma.

http://www.imdb.com/title/tt3139086/mediaviewer/rm1946032896
http://www.imdb.com/title/tt3139086/mediaviewer/rm1946032896

Na kraju svega ovoga želim da izrazim veoma kontroverzno mišljenje, a to je da mi se, na kraju krajeva, film dopao. Kao objektivna osoba, iskazaću i mane ovog ostvarenja, međutim, kao neko ko je gledao određeni broj dobrih filmova i određeni broj loših filmova, mogu da kažem i da ovo nije najgori film koji sam ikada gledala i stanem iza toga. Čak i ako sam osetila nelagodnost u bioskopu, bilo je to baš zbog toga što sam mogla da se setim primera gde je ova priča odrađena na neki drugačiji, spretniji način. Namerno neću da kažem i bolji. Međutim, ako bismo ostavili sa strane film kakav bismo voleli da vidimo, zapravo bismo više uživali u filmu koji smo dobili: akcionoj avanturi koja nas vozi iz scene u scenu punu neonskih boja i trap remiksa evergrin pesama.

Ako bih drugačije naslovila ovaj autorski tekst, zvao bi se „’Odred otpisanih’ ili kako sam prestala da brinem i naučila da uživam u vožnji“. Predlažem i drinking game za zajedničko gledanje filma u nekoj grupnoj varijanti. Popijte šot svaki put kad neko od članova Odreda otpisanih kaže za sebe kako je „bad guy“ ili neki drugi glumac podseti publiku da su oni negativci. Popijte šot za svaku pop-pesmu ako prepoznate izvođača. Popijte šot svaki put kad neko od protagonista priča o svojoj tragičnoj prošlosti i pomene preminulog supruga ili suprugu. Da, ovo zvuči crnohumorno i neumesno, ali imajući u vidu da čak petoro glavnih likova u ovom filmu ima istu tužnu priču, čovek se zapita da li ove ljude motiviše još nešto u životu osim mrtvih supružnika. Zatim konačno popijte po čašicu kad se na ekranu pojavi Džared Leto kao Džoker… samo pijte, ne pitajte…

Konačno, za jednu gomilu protuva koje za sebe tvrde da su negativci, spasoše oni svet na kraju. Kao nagradu nisu dobili ništa osim po koju povlasticu u svojim starim zatvorskim ćelijama. Osim Harlinke, koju je Džoker teatralno izbavio iz pritvora u poslednjem minutu filma. Suština heroizma je biti dobar u pravo vreme i iz pravih razloga, a DS ima još superheroja kojima treba posvetiti vreme na filmu, na šta nas film podseća nakon odjavne špice, što je još jedna fina pozajmica od Marvela, a gde vidimo Brusa Vejna kako večera s Amandom Valer. Ona mu u tom trenutku predaje fajlove s profilima budućih članova Lige pravde, najavljujući tako sledeći ambiciozni film. Nadajmo se da su ovog puta pažljivije hvatali beleške i da ćemo dobiti lep, upakovan, duhovit, epski, akcioni film kakav smo zaslužili. Ženski deo mog društva se ubi od nestrpljenja da konačno vidi osavremenjenog Akvamena. Mašala Mamoa.