„Hardcore Henry“ – promašaj u prvom licu

Uf. Slede delimični spojleri, mada na to gledam kao na moje dobro delo za danas. Ozbiljno, ako ste mazohisti, zanemarite ostatak teksta i idite da se uverite sami zašto članovima indi rok bendova ne treba dati kontrolu nad klapnom.

Počnimo od toga ko je napravio ovu bezumnu 96-ominutnu paradu nasilja i loše kompjuterske animacije.

Ilja Najšuler, frontmen benda „Biting Elbows“, čiji su spotovi, snimani iz perspektive prvog lica, postali viralni pre par godina. Dobivši titulu „Novog Tarantina“ (verovatno zbog gomile ljudi u odelima i neprestanog nasilja – jadan Tarantino) i podstreknut od strane producenta Timura Bekmambetova („Noćna Straža“, „Dnevna Straža“, „Wanted“, „Abraham Linkoln: Vampire Hunter“), odlučio se da proširi koncept svojih spotova oko 60 puta.

Nisam vas još ubedio? Počnimo sa pregledom radnje. Naš nemi protagonista Henri se budi u laboratoriji, i tu ga čeka talas ekspozicije, u paketu sa poslednjim delovima njegovog novog, ultra modernog kibernetskog tela (Imali su tehnologiju, mogli su da ga ponovo izgrade). Njegova žena i mehaničar ga vodi da mu instaliraju glasovni modul, ali pre nego što dobiju šansu za to, laboratoriju napada negativac Akan, naoružan telekinezom, koji, kao i svaki megaloman vredan poštovanja, želi vojsku kiborga za sebe.

Od tog trenutka film ne prestaje da prati sled akcija-ekspozicija-novi nasumični cilj (izuzev jednog homoerotičnog mjuzikl momenta), sve do izuzetno dugačke finalne konfrontacije sa glavnim negativcem (i verovatno zaštitnicima lika i dela Fredija Merkjurija), ruku pod ruku sa nekoliko preokreta koji su izuzetno očekivani. Gomila pitanja ostaje neodgovorena, kao na primer: „Zašto?“

Iskreno, ako ste nekada posmatrali nekog kako igra pucačinu iz prvog lica, to je to, pod uslovom da nije preskakao cut scene. Ko bi rekao da postoji razlog zašto više akcionih filmova nije snimano u tom stilu. Izuzetno je naporno po 96-i put u isto toliko predugačkih minuta videti kako neimenovani plaćenik biva raznesen, izboden, isečen, upucan, pregažen ili povredjen generalno. Izašao sam sa glavoboljom iz sale, i zahvaljivao se sudbini što nisu imali para ili volje da naprave 3D verziju.

Pored bezumnog nasilja, film takođe nije čuo za Behdel test (ma koliko on nesavršen bio). Štaviše, pljuje na metaforički leš, olakšava se po njemu i onda ga poliva benzinom i baca šibicu. Trend preterivanja se nastavlja sa prostitutkama, narkoticima, i svim ostalim 18+ magnetima.

Likovi su izuzetno jednodimenzionalni, izuzev Džimija, čije različite ličnosti, i pored svoje namenjene uloge vile za ekspoziciju, uspevaju da skrenu pažnju sa svega ostalog, pa i da izvuku poneki osmeh. Čestitke Šarltou Kopliju.

Akan, u izvedbi Danile Kozlovskog, je najnaporniji albino u skorijoj istoriji. Klišeizirani psihopata sa gorepomenutim super moćima, mogu reći da je njegova eliminacija najsvetlija tačka filma, ako ni zbog čeg drugog, a ono zato što nećemo morati da čujemo još njegovih replika.

Tim Rot („Laži me“) je tu u jednoj sceni, kao otac nemog protagoniste, ali mu opraštamo, pošto je već objasnio da se pojavljuje u užasnim filmovima da plati školovanje svoje dece.

Hejli Benet tumači ulogu princeze u nevolji, i poput velikog dela filma, izaziva glavobolju.

Da zaključim, mada sam siguran da će se nekome negde definitivno svideti parada letećih organa, telesnih tečnosti i projektila, ne bih preporučio film ikome ko mari o sitnicama poput priče i smisla.

3/10 (Svaka Džimijeva ličnost po pola boda)

Piše: Nemanja Nastasić