Društveni položaj žene i ženski govor u Japanu

Kimono_Beauty___Wallpaper_by_yurkary

Mnogi japanski izrazi za žene i muškarce odražavaju rodne stereotipe i predrasude u društvu. Isto tako, veliki broj rodom vezanih izraza u japanskom jeziku ne samo da definišu prihvatljive i neprihvatljive osobine žena i muškaraca, već i određuju njihovu ulogu i status u društvu.

Japanski jezik ima širok spektar termina koji označavaju žene i muškarce u zavisnosti od uzrasta i formalnosti (nivoa učtivosti). Onna (žena) i otoko (muškarac) su najčešće korišćeni neformalni termini koji se odnose na odraslu ženu ili odraslog muškarca.

Inherentno, onna ima više negativnih i seksualnih konotacija neko otoko. Ove rodom zasnovane konotativne razlike su pažljivo proučene od strane jednog broja feminističkih naučnika, naročito nakon drugog talasa feminizma koji je počeo sedamdesetih godina prošlog veka.

Negativnost u vezi sa izrazom onna, može se naći u mnogim izrazima:

  • Onna san nin yoreba kashimashii” – “Kada su tri žene zajedno, prave previše buke”;
  • Onna no asajie” – “Ženska površna inteligencija”;
  • Onna sakashuu shite ushi urisokonau” – “Pametna žena neće uspeti da proda kravu”;

Osim ovih i njima sličnih izraza koji degradiraju žene i njihovu pravu prirodu, postoje i izrazi sa seksualnim konotacijama, poput:

  • Onna guse – sklonost muškaraca da zavedu bilo koju ženu na koju naiđu;
  • Onna asobi / onna dooraku – zadovoljstvo sa ženama, afere sa mnogo žena;
  • Onna tarashi – zavodnik, čovek koji iskorišćava žene;

Pored negativnosti i seksualnih konotacija koji su asimilovani sa terminima za žene, postoje i još neke razlike: Generalno, ženskost (ženstvenost) i slični termini asociraju na prideve poput malo, tiho, pasivno, dok sa druge strane muškost (muževnost) asocira na veličinu, glasnost, aktivnost, pozitivnost. U daljem tekstu ćemo se bolje upoznati sa odnosom japanskog društva prema ženama, kao i njihovom položaju i etimologijom izraza koji se odnose na njih.

 

Prikaz žena u japanskom društvu

Prema japanskom mitu o stvaranju sveta, Amaterasu Omikami je bila prva boginja i najstariji predak svih božanstava. Priče o ovoj boginji se nalaze u Kođiki-ju, najstarijem istorijskom i književnom zapisu Japana. U japanskim legendama žene su se često pojavljivale kao vladarke, šamanke i poglavice za koje se verovalo da su bliže božanskom nego muškarci, i samim tim su mogle da izvode svete rituale.

Himiko, na primer, je bila šamanka koja je bila ujedno i prvi ženski vladar starog Japana, od 239. godine kada je osnovala diplomatske veze sa kineskom dinastijom Wei.

HimikoSprt

Žene su dale značajan doprinos u japanskoj istoriji književnosti kada je uspostavljen sistem pisanja. Veruje se da su ideogrami (kanđi) iz Kine prvi put predstavljeni Japanu između trećeg i četvrtog veka, i da su ih koristili isključivo obrazovani muškarci. Tokom Heian perioda (794-1185), fonetsko pismo hiragana je stvoreno od ideograma radi lakšeg transkribovanja japanskog jezika.

Kanđi pismo je ćoškasto, uglasto i zvalo se otoko de (muška ruka), dok se hiragana, zaobljeno fonetsko pismo, zvala onna de (ženska ruka), jer su se ideogramima isključivo služili muškarci, dok su hiraganu koristile žene u pisanju. U tom periodu počinje začeće najlepših književnih krugova, među kojima stoji i dalje poznat i čitan Genđimonogatari (Priča o Genđiju), autorke Murasaki Šikibu.

Krajem Heian perioda, budistička i šintoistička misao koja se proširila u Japanu je okarakterisala žene kao nečiste i grešne, a početkom Kamakura perioda (1185-1333) kada se rodila samurajska klasa, preovladava pojam “muškaraca koji su superiorniji od žena”.

S početkom industrijalizacije u dvadesetom veku, postaje uobičajeno da muškarac mora da bude zaposlen (salary man), dok žena mora da bude domaćica i vaspitačica svoje dece. [1]

Iako je patrijarhalni sistem strukture porodice ukinut ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, i jednakost polova je zagarantovana ustavom, pojam “muškaraca koji su superiorniji od žena” je i dalje osetan, ali u menjoj meri.

Različiti faktori su izazvali inferioran položaj žena u Japanu, među kojima su šinto, budizam i konufučijanizam najuticajniji. Pojam nečistote stvoren od strane pristalica šinto i budizma je pripisan ženama, i jedan od razloga za to je obilno krvarenje tokom menstruacije i rađanja dece.

Ovi faktori uticali na to da žene budu isključene iz različitih sfera svakodnevnog života u Japanu, i takođe stvorili nyonin kinsei [2] tradiciju, koja je vladala do početka 21. veka. Ženama je bilo zabranjeno da učestvuju u ritualima i festivalima budizma i šintoizma, kao i da kroče na “sveta” mesta, poput svetilišta i hramova.

  1. godine vlada je donela odluku za ukinuće nyonin kinsei-a s ciljem da popravi imidž i predstavi se svetu u modernijem svetlu. Nakon toga, jednakost između muškaraca i žena kao pravo je uvedeno u ustav 1947. godine, nedugo nakon Drugog svetskog rata. Međutim, iako je jednakost ozvaničena, u nekim poljima se i dalje oseća.

U poslednjih nekoliko godina, sve veći broj žena, kao i udruženja za ljudska prava pokušava da ospori i slomi tradiciju nyonin kinsei, ali bez uspeha.

 

  • Status i uloga majki i domaćica

Domaćice u Japanu se generalno nazivaju terminum shufu, i podeljene su u dve kategorije. Prve su one koje posvećuju svo vreme kojim raspolažu kućnim poslovima, a druge su žene koje uporedo sa vođenjem domaćinstva imaju i posao (nebitno da li je stalan ili na određeno vreme). Tradicija nalaže da japanski termin za “domaćicu”, može da se shvati kao i bilo koji drugi posao kojim se ljudi bave, odnosno da je briga o domaćinstvu i potomstvu podjednako važna kao bilo koji drugi posao u životu.

Domaćice Japana svojom ulogom ne samo da omogućavaju svojim muževima da se u potpunosti posvete svom poslu, nego i da imaju dovoljno vremena kako bi izgradili kolegijalni odnos na poslu koji se u Japanu, posebno u jakim firmama, jako ceni. Neretko se zbog toga čuju žalbe o manjku komunikacije između supružnika, jer se muževi nakon napornog dana vraćaju kući samo da bi se okupali, jeli, odmorili, a zatim to ponovili i sutradan.

_81488703_jpnguides2afp

Domaćice su takođe odgovorne za vaspitanje svoje dece, jer su, kao što je ranije pomenuto, muškarci uglavnom prezauzeti poslom i jako često odsutni od kuće. Iako su žene koje su ujedno i na poslu i kod kuće polako u porastu brojem, česta praksa je da u toku trudnoće i prvih nekoliko godina života deteta napuste posao. Tek kada dete dostigne uzrast da krene u vrtić ili školu, žene se odlučuju da se vrate poslu, zbog dodatne novčane zarade za domaćinstvo.

Status domaćica koje nemaju posao je često doveden u pitanje od strane raznih naučnika i pristalica feminista u Japanu, i van njega. Neki tvrde da žene na takvom položaju zapravo poseduju veliku moć u domenu domaćinstava jer imaju mogućnost upravljanja kućnim budžetom, kao i celim domaćinstvom i vaspitanjem dece. Drugi ističu da termin “domaćica kao zanimanje” zapravo nije dat ženama, već nametnut od strane muškaraca, i da je nedostatak iskustva žena van domaćinstava, kao i velika finansijska zavisnost jedan od faktora koji ih vezuje za kuću.

Rodom uslovljena podela uloga u japanskom društvu može se pripisati narodnom verovanju da je uloga žena da vode računa o kući i potomstvu. Od kraja 19. veka pa sve do kraja Drugog svetskog rata cilj edukacije mladih žena Japana je bio okarakterisan kao “ryoosai kenbo kyooiku”, odnosno program kojim bi se naučile veštinama, manirima i moralnim vrednostima koje bi ih načinile “dobrim ženama i mudrim majkama”.

Jedna od upečatljivih razlika između perioda pre i posle Drugog svetskog rata je veličina domaćinstava, odnosno, broj članova domaćinstava (preciznije – dece). U fazi pre rata uobičajeno je bilo da žene na svet donesu 4 do 5 dece, dok se posle rata taj broj smanjio na 1.

Opadanje nataliteta u Japanu je postala česta tema za vesti i medije, gde je nastao termin shooshika (trend imanja što manje dece).  Kao najbitniji razlozi za ovu pojavu navedeni su: porast kasnog sklapanja braka, zaposlene udate žene, veći troškovi obrazovanja, manjak učestvovanja muškaraca u kućnim poslovima, kao i premala finansijska podrška deci od države.

Godine 1994. vlada je prvi put preuzela mere protiv shooshika-e, međutim, takve mere su se činile kao nerealne i neizvodljive javnosti, naročito kod žena koje su osećale da njihove potrebe nisu adekvatno zadovoljene.

Ranije u 2003. godini, bivši premijer Mori Joširo je prokomentarisao da žene koje su gubile vreme u mladosti i ostale bez dece nemaju pravo da očekuju od vlade da ih izdržava u starosti. Takođe je izjavio i da socijalno osiguranje dato ženama koje su uspele da imaju decu i da ih podignu treba da bude priznato kao simbol zahvalnosti od vlade. Morijeva primedba nije jedini slučaj gde su žene Japana bez dece okarakterisane kao “neuobičajene” i “jadne”, zbog sveprisutnog verovanja da majčinstvo upotpunjuje žene.

 

  • Brak i porodica u Japanu

U periodu pre rata, japansko društvo se moglo okarakterisati terminom ie[3], koji je zasnovan na konfučijanskim moralnim vrednostima i učenjima koji su preovladavali u višim samurajskim klasama Edo perioda.

Poe ie sistemom, kachoo položaj (glava porodice), tradicionalno nasleđuje prvorođeni sin. Ukoliko nema sinova u porodici, muški naslednik može biti i zet. Kachoo je odgovoran za upravljanje porodičnom imovinom, kao i nastavak potomstva i porodičnog biznisa. Štaviše, kachoo ima apsolutnu vlast nad svim članovima porodice, koji zalažu svoju bezuslovnu odanost njemu u zamenu za zaštitu i finansijsku podršku.

Kada se par venča i porodici se predstavi žena, ona je u obavezi da služi svog muža, kao i njegove roditelje, i da rađa decu, posebno muške naslednike. Pod ie sistemom, prioritet je uvek bio pružen interesima nacije, i porodice, a ne za dobrobit pojedinca. Žene su dobijale malo slobode, poštovanja i autonomije i njihov status je bio sekundaran u odnosu na muškarce. Ovo se nastavilo sve do kraja Drugog svetskog rata, kada su preduzete posebne mere za ukidanje patrijarhalnog ie sistema i pružanje podrške ženama.

Japanci najvećim delom imaju tendenciju da brak smatraju kao „putem sreće“, posebno za žene, ali kao i dobro sredstvo kojim bi muškarci stabilizovali svoj život i postali ugledni članovi društva.

 

  • Žene u poslu

Prema izveštaju Ministarstva zdravlja, rada i starenja objavljenom 2007. godine, ukupan broj žena u radnoj snazi se utrostručio sa 9 miliona 1960. godine na 27 miliona, što je činilo oko 41% ukupne radne snage Japana. Osim toga, broj zaposlenih žena u braku se takođe znatno povećao. Ovim podacima je ugašena tradicija podela uloga u društvu. Međutim, mnogi kritičari tvrde da je snažno ekonomsko jačanje države u periodu posle Drugog svetskog rata bio podržan od strane ženske radne snage koja se sastojala uglavnom od poslova sa niskim platama ili poslova na određeno vreme.

Japanese-office-lady-female-worker-Japan

Uprkos velikom društvenom pritisku da se povinuju od samog detinjstva, sve veći broj žena počinje da prkosi obrascu napuštanja posla radi rađanja dece i vođenja brige o domaćinstvu. Žene sa većim nivoom obrazovanja, recimo, će više verovatno nastaviti sa poslom čak i nakon sklapanja braka i rađanja dece, sve do penzionisanja. Istovremeno, mreža podrške ženama koje nameravaju da uravnoteže rad sa porodicom se sve više širi.

 

  • Feminizam u Japanu

Termin feminisuto (feminista) ima dve definicije u japanskom jeziku. Prva karakteriše galantnog muškarca koji se prema ženama ophodi sa učtivošću, a druga osobu koja se zalaže za slobodu žena kao i jednakost sa muškarcima.

Izolacija Japana koja je trajala oko 200 godina pod okriljem Tokugava šogunata završila se Meiđi restauracijom, što je dovelo do velike socijalne, političke i ekonomske promene.

Nova vlada je osnovana 1868. godine, a Japan je doživeo transformaciju iz feudalizma u kapitalizam kao moderna država pod sloganom fukoku kyoohei (obogaćivanje nacije i jačanje vojske). Tokom ranog Meiđi perioda, SAD i Zapadna Evropa su služile kao model, i stvaranje velikog broja političkih pokreta se dogodio kao rezultat. Jiyu Minken (Pokret Prava Liberalaca) između 70ih i 80ih godina XX veka je bio jedan od najpoznatijih pokreta, koji se pozivao na uspostavljanje prava ljudi, ustavne vlade itd.

Kišida Tošiko i Kagejama Hideko su bile među nekoliko vodećih žena koje su pristupile tom pokretu. 1882. godine, Kišida je bila prva žena koja se obratila javnosti na temu jednakih prava za žene, kao i ljudskih prava, i inspirisala je mnoge druge da joj se pridruže.

Pravo glasa žena je konačno materijalizovano u periodu posle reformi 1945. godine. Prvi posleratni nacionalni izbori za Predstavnički dom su usledili godinu dana kasnije, gde je 67% od oko 20 miliona žena izašlo da prvi put u istoriji glasa. Ukupno 79 žena se kandidovalo za sedište, od kojih je više od pola izabrano. Dana 3. maja 1947. godine, na snagu je stupio novi Ustav, čiji član 14 garantuje jednaka prava za žene i muškarce. Osim toga, u prerađenom Građanskom zakoniku, patrijarhalni ie sistem je takođe oboren, i legalna jednakost ženama u braku i porodici je obezbeđena.

Drugi talas feminizma napada Japan sedamdesetih godina. Posledica je neuspeha ženskih pokreta osnovanih prethodnih godina, kao i preovlađavajuće rodne neravnopravnosti i diskriminacije koje su žene doživljavale u krajnje “demokratizovanom” Japanu posle Drugog svetskog rata.

Cilj čitavog drugog talasa je da “promeni perspektivu čitavog stanovništva koristeći se stanovištem ugnjetavanog segmenta društva (kroz žene koje žele da podignu svest o diskriminaciji)”. Međutim, na feminističke pokrete se gledalo sa nezadovoljstvom, i podjednako su bili ignorisano kako od društva, tako i od vlade. Medije kojima su dominirali muškarci su bile prilično oštre i kritikovale su feministički pokret, tretirajući ga ni više ni manje nego kao “pokret ludih žena”.

S druge strane, jedan od značajnijih dešavanja koji se odvio devedesetih godina, jeste usvajanje politike “Zadružnog učešća muškaraca i žena” od strane japanske vlade.

 

Žene u japanskom jeziku

  • Termini za udate žene:

wedding-meiji-cc-cheeweng

  • Yome (snajka, mlada)

Yome je najučestaliji termin za žene u ovoj kategoriji termina. Etimologija ove reči datira još iz XII veka. Naime, postojao je običaj gde bi bračni parovi boravili na različitim rezidencijama, gde bi muž povremeno pravio posete svojoj ženi. U Kamakura periodu, kada je samurajska klasa preuzela vlast, razvio se termin danson johi (muškarci superiorni, žene inferiorne), i patrijarhalan način života (yomeirikon) je započet u zajedničkom domaćinstvu. Žena udata u porodicu svog muža je imala najniži položaj u kući i ispunjavala je obaveze prema svima. Ovaj običaj je doprineo ostvarenju i kasnijeg partijarhalnog ie sistema. Iako je zakonski ie sistem oboren, yomeirikon način života je i dalje prisutan.

  • Shuutome (svekrva)

Shuutome je igrala veliku ulogu u prenošenju porodičnih običaja i tradicija na yome. U nedostatku izraza, yome je bila šegrt svojoj svekrvi sve do njenog povlačenja sa položaja (shufu) ili smrti. Ovakva tranzicija se vršila ritualom koji se zove shakushi watashi, gde shuutome svojoj snajki predaje varjaču za serviranje pirinča koja se zove shakushi. U Japanu gde je pirinač glavna namirnica, takva varjača simbolizuje kućne poslove, kao i položaj shufu u porodici.

  • Oku san / oku sama (termin za udate žene, mlada gospođa)

Oku san, kao i njegov učtiviji oblik, oku sama, je termin koji se koristi za obraćanje ženama udate za druge muškarce, direktno ili indirektno. Oku znači zabačeno mesto, kao i zadnji deo kuće u kojoj se nalazi mala porodična soba.

  • Kanai (nečija žena)

Dok se oku san odnosi na tuđe žene, kanai je termin koji se odnosi na sopstvenu suprugu. Ka znači kuća ili dom, dok nai može značiti unutra.

  • Nyoboo (termin za udate žene, starija gospođa)

Nyoboo se odnosi na udate žene starijeg doba. Termin datira iz Heian perioda i odnosio se na žene visokog sudstva i njihove privatne odaje. Tokom Kamakura perioda, ovaj termin su usvojili samuraji i njime se služili dok bi razgovarali o svojim ženama i taj običaj je zadržan i sad.

  • Gusai (glupa žena, nečija žena)

U japanskoj kulturi, kada govorite o sebi ili svojim članovima porodice sa nekim, morate govoriti ponizno kako bi ukazali poštovanje govorniku. Zbog toga se termini za ženu gusai, kao i gusoku (glupi sin) koriste u govoru u formalnim situacijama, bez obzira na njihovo pogrdno značenje. Zanimljiva činjenica koja doprinosi lošem položaju žena je da ne postoji skroman i ponizan termin za ćerku.

  • Akusai (loša žena)

U odnosu na gusai, koji se koristi da bi se izrazila poniznost u formalnim situacijama, akusai je termin koji se koristi za kritikovanje žena za koje se smatra da nisu dobre za svoje muževe.

  • Ryoosai (dobra žena)

Suprotno od akusai. Termin koji se koristi kako bi se dobre i mudre žene i majke pohvalile.

  • Kyooiku mama (žene koje se žrtvuju za obrazovanje svoje dece)

U Japanu, majke su prvenstveno odgovorne za obrazovanje svoje dece, jer su muževi uglavnom odsutni poslom. Majke su u obavezi da obezbede optimalno okruženje za učenje svoje dece kako bi prosperirala u društvu, gde se obrazovanje jako ceni.

 

  • Plodnost žena

481918846

  • Kashite sannen konaki wa saru (žena bi trebala da ostavi muža ukoliko u roku od 3 godine braka ne rodi dete), umazume (žena od kamena, žena bez života, neplodna žena)
  • Onna bara, otoko bara (žena koja rađa samo devojčice, žena koja rađa samo dečake)

U Japanu se smatra da su žene koje su u stanju da rode mušku decu blagoslovena, za razliku od žena koje to nisu. Rađanje muške dece je ključno u nastavku porodične tradicije i ukoliko se to ne dogodi, ona se prepušta zetu, što je manje poželjno.

 

  • Neudate žene

Pretty_Girls_at_home_JJ198_350A

  • Urenokori (neudata žena u tridesetim), ikiokure (žena kojoj je prošlo vreme za udaju), ikazu goke (neudata udovica), oorudo misu (stara žena), hai misu (neudata gospođica iz visokog društva)

U japanskom društvu postoji preovlađujući pojam tekireiki (period života pogodan za sklapanje braka) u razmaku od sredine dvadesetih do kraja dvadesetih za žene i tridesetih godina za muškarce. Iako se broj žena koje odlažu sklapanje braka znatno povećava tokom godina, one su pod većom presijom okoline nego muškarci i od njih se očekuje da se udaju dok im traje period tekireiki, pre nego što postanu “previše matore” za udaju. Postoji mnogo pežorativnih izraza za žene koje nisu ispunila ova očekivanja i udale se ili ostale same nakon završetka tekireiki perioda života.

  • Demodori (razvedena žena, ona koja se vratila roditeljima)
  • Miboojin (osoba koja još nije umrla, udovica), goke (udovica)

Termin miboojin je zasnovan na primitivnoj ideji da žena ima moralnu obavezu da zajedno sa mužem ode u smrt. Malerozno je to što udovice i dalje moraju da se služe ovim izrazom, jer ne postoji nijedan drugi. Goke, s druge strane ima pogrdan smisao, i nije uljudno koristiti se njime u prisustvu udovice ili ako si udovica.

 

  • Okupacija žena
  • Onna no ko (žensko dete, devojčica)

Problem sa ovim terminom je što iako ima značenje “devojčica”, i dalje se koristi u svakodnevnom govoru kada se neko odnosi na odraslu ženu, što dovodi do miskoncepcije odraslih žena i ne shvatanja ih ozbiljno u poslu, školi, itd.

  • Otsubone (sama) (zaposlena žena srednjih godina)

Termin kojim se služe uglavnom ljudi na radnom mestu i koji se odnosi na žene koje su srednjih godina i koje su  duže vreme provele radeći u nekoj kompaniji, firmi itd.

  • Josei, fujin, joryuu, onna (žensko, žena)

Ova četiri termina su najučestalija u svakodnevnom govoru. Josei je najformalniji termin koji se u globalu odnosi na žene, bez ikakvih negativnih konotacija. Fujin se odnosi na udate žene. Joryuu se tipično koristi u poljima umetnosti (žena pisac, žena slikar…), dok se onna koristi podjednako često i formalno kao i josei.

  • OL[4] (sekretarica, žena koja se bavi kancelarijskim radom)

Generalni naziv za žene u kancelarijama.

  • Shokuba no hana (cvet na radnom mestu)

Termin ekskluzivno korišćen za mlade neudate žene na radnom mestu.

  • Kotobuki taishoku / kotobuki taisha (žene koje daju ostavku zbog braka)
  • Kaseifu (kućepaziteljka), sooji no oba-san (čistačica srednjih godina), otetsudai-san ( služavka, spremačica, sobarica…)

Ova tri posla sa niskim platama i minimalnom sigurnošću predstavljaju ono što je tradicionalno dostupno starijim ženama koje nisu imale pristup višem obrazovanju.

 

  • Fizički izgled
  • Busu, okame, okachi menko, subeta (ružna žena)

Ove četiri reči se uglavnom koriste u pogrdnom smislu. Busu je najuobičajeni termin koji se koristi u psovanju, posebno mladih žena. Odnosi se ne samo na fizički izgled, nego i na sam karakter žene. Među ovim rečima, busu i okame se mnogo češće koriste nego druge dve.

  • Bijin (prelepa osoba, lepa žena)

Bijin ne mora nužno da se odnosi samo na fizički izgled, već i “upotpunjavanje lepote osobe kroz divnu ličnost”.

  • Biboo (lep izgled, ženska lepota)

Termin isključivo korišćen za spoljašnji izgled žene.

 

  • Pogrdni termini
  • Kuso babaa (pogrdan naziv za starije žene, babuskera, babetina)
  • Ama (pogrdan naziv za žene svih uzrasta, korišćen uglavnom od strane muškaraca)
  • Abazure (odvažna i drska žena)
  • Otoko gurui (nimfomanka) / ekvivalent je onna gurui (manijak)

 

Zaključak

Rezultati istraživanja su potvrdili mnoge rodne pristrasnosti u japanskom jeziku. Većina pogrdnih reči za žene u japanskom jeziku su okarakterisane jednom ili više od sledećih odlika: polne razlike, dehumanizacija ili stereotipizacija žena, kao i elementi pojma danson johi. Dalje, između uzrasta, nivoa obrazovanja, i zanimanja, uzrast čini odlučujući faktor u odabiru govornikovih reči i fraza.

Najčešće navedena fraza kao ona koja najviše vređa žene je onna no kuse ni (ona je ipak žensko, iako je žena), termin kojim se obično karakterizuju žene koje ospore ili ostvare nešto u životu što je tradicionalno rezervisano za muškarce. Takođe se koristi i kao kritika za žene koje osporavaju i prkose rodom zasnovane stereotipe.

Jezik kao glavna komponenta kulture prenosi vrednosti, ali i predrasude u kulturnom nasleđu. Jezik takođe može imati ne samo značajan uticaj na društvo, već i kontroliše perspektive njegovih korisnika. Reči mogu biti ubojito oružje, međutim, to se može eliminisati kroz napore nas, korisnika reči.

 

  • “ U drevnom Japanu, reči su smatrane svetim i poštovanim zbog mističnih moći kotodama, duhova za koje se veruje da borave u rečima. Mnogo vremena je prošlo od tada, i danas se čini da su ljudi potpuno zaboravili svetost reči. Bitno je nastaviti voditi brigu o jeziku i rečima sa poštovanjem, jer, posle svega, to sebi i dugujemo kako bi izvukli najbolje iz toga. ” – Bolinger (1974)

 

 

Literatura:

  • Takemaru, Naoko, “Woman in the Language and Society of Japan”, London, 2010.

[1] otoko wa shigoto, onna wa katei

[2]Žene nisu dozvoljene

[3] od jap. domaćinstvo

[4] skr. od eng. office lady