Destiny 2 – Recenzija

 

 

 

 

Prošlo je nešto više od tri godine od izlaska jedne od najiščekivanijih igara ikad – Destiny. Reklame su iskakale svuda, po TV-u, bilbordima, novinama, da ne govorimo o internetu, u tolikoj meri da ste čak i po Srbiji mogli naići na bilbord sa Destiny reklamom. Nažalost „Bungie“, svima poznat po Halo franšizi i „Activision“ kao izdavač igre nisu nam doneli baš najbolje iskustvo koje je se u velikoj meri svodilo na strahovit grind, veoma oskudnu „priču“ sa polumrtvim Piterom Dinklejdžom koji zvuči kao da ga mrzi što je živ što mora da daje glas liku iz video igre. Naravno u svemu tome se našao i sistem ekspanzija koje su dodatno dodavale na skoro nepostojeću priču, što je mnoge igrače odbilo. Sve u svemu, igra je bila veliko razočarenje i predstavljala je rezultat kojii se nalazi daleko ispod očekivanja masa iako je sadržala neke veoma dobro odrađene elemente. Uprokos svemu tome, igra je dobro prošla na tržištu, i doživela nekoliko većih ekspanzija sve do prošle godine. Sada sledi pitanje – koliko se Destiny 2 iskupljuje za greške svog prethodnika?

 

 

Sa grafičke strane, igra izgleda prelepo. Kada se nešto bliže pogleda, mogu se uočiti mutne teksture tu i tamo, pokoje kompenzacije i kompromisi u okruženjima, ali igra uspeva da održi svoj specifičan estetski stil od početka do kraja sa velikim uspehom, skrećući nam pažnju sa istih tih ekscesa na lepotu sveta koji oslikava. Različite planete i meseci, mini otvoreni svetovi, instance, apsolutno sve ostavlja veoma lep utisak, pogotovu pri prvoj poseti. Modeli likova i oružja takođe izgledaju zadovoljavajuće, a sve to, zahvaljujući tome što sam grafički endžin po sebi nije impresivan, radi lako i na slabijim konfiguracijama u dosta visokom frejmrejtovima. Ono što može doduše predstavljati problem jeste preglednost, koja zbog jarkih boja i intenzivnih(odlično urađenih) vizuelnih efekata kao što su vatra, dim, varnice itd., može pasti na veoma niske nivoe, pa ćete naći sebe ponekad izgubljenog u haosu koji vam se dešava na ekranu. Iako lepo za oko, ovo je neretko problem u današnjim FPS-ovima i igrama generalno, ali svakako, oči će vam se eventualno privići i bićete sposobni da razlikujete neprijatelja od haosa na ekranu znatno lakše. Teksture su mutne tu i tamo, u nekim lokacijama se baš može videti oskuditet, ali su takve lokacije veoma retke i zasenjuje ih čist vizuelni stil igre.

 

 

Sa druge strane, pričom se igra ne može baš pohvaliti. Da, definitivno je ogroman napredak u odnosu na prvu igru, jer ovde imamo čisto definisanu singlplejer kampanju sa sve odrađenim filmskim sekvencama. Ukratko, rasa zvana Kabal vrši invaziju na poslednji grad čovečanstva, porobljavajući biće (mašinu?) koje Čuvarima (vama) daje izvor moći i besmrtnosti, takozvanu Svetlost. Veći deo populacije beži iz grada, dok takozvani Gaul, vođa Kabala baca čovečanstvo u opšti haos. Naravno, ubrzo nalazite način da povratite sebi Svetlost i svoje moći, postajući jedina nada za čovečanstvo protiv Kabala (iako ste totalno zadržali za sebe način na koji ste povratili svetlost, jer šta će to ostalima). Dijalozi su ekstremno neprijatni i kao da su pisani od strane neke dece ponekad, a ponekad od odličnih pisaca. Puni su lošeg humora i čudnih motivacionih rečenica koje ostavljaju samo utisak sramote ponekad. Generalno gledano, priča je dobrim delom generična i tipična za FPS-ove. Zlikovac, iako ima određenu motivaciju za svoje postpuke, je i dalje samo dobrim delom dosadan, pogotovu sa svojim monolozima, što nas dovodi do najvećeg problema same priče – prokletih dijaloga i monologa. Očekujte mnogo loših fora, mnogo čudnih rečenica i glupavih stvari koje niko normalan nikad ne bi rekao naglas. Od svih karaktera, jedini koji predstavljaju osveženje jesu Kejd kome daje glas svima poznat Nejtan Filion i AI na kojeg nalazite na jednom od meseca – Failsafe koji ima kvar u sopstvenom protokolu i ume da baci pokoju dobru foru s vremena na vreme. Na kraju same priče, koja ima prokleto lepe nivoe i neke prilično epske momente, uvidećete da se cela priča svodila na čisto nizanje neprijatelja za napucavanje kojima se povremeno pridruži boss, što je velika šteta, jer Destiny univerzum ima veoma zanimljiv i lep istorijat, o kojem nažalost (ponovo) ne možete čitati unutar same igre već po njihovoj Wikipediji ili odgledati pokoji video na internetu. Svet Destiny igre je veoma interesantan i pruža ogroman potencijal za neku kvalitetniju priču, jednog dana.

 

 

Sama kampanja je banalno laka, kao i sve što ide uz nju dok se levelujete do maksimalnog dvadesetog nivoa. Pravi izazovi vas čekaju tek u endgame sadržaju, mada ne očekujte preveliki izazov sve dok ne dođe raid koji bi trebalo da izađe prve nedelje od izlaska igre. Gejmplej, koji se doduše svodi generalno na pucanje i povremeno platformisanje, je odličan. Bungie ima već puno iskustva i odlično prenosi igru i na kontrole na PC-u, te ni ovde nije razočarao sa pucačkom mehanikom i osećajem dok se igra. Najveća mana gejmpleja je veoma mali broj raznovrsnih neprijatelja, kojih u igri ima svega 15 najviše, ne računajući bossove koji su nekad kreativno odrađeni, a nekad samo reciklirana jača verzija običnog moba. Pored singlplejer kampanje, imamo i endgame sadržaj koji je suština ove igre. U igri ćemo često nailaziti na tzv. public eventove u regionima koji su uglavnom neki jednostavniji questovi koji se dešavaju u tom trenutku i donose određene nagrade. Pored toga imamo i Strike-ove, koji su faktički dungeoni i instance koji se prelaze u timu od 3 igrača i koji su uglavnom veoma zabavni i lepo odrađeni, a sa druge strane imamo i mnoštvo Adventure questova i Patrol questova, gde su prvi nešto kao side questovi koje možete izvršavati tokom kampanje sa svojim malim pričicama koje su fino urađene, dok su patrol questovi znatno kraći zadaci koje ćete obavljati jako brzo. U igru na PC-u još nije ubačen, za sad jedini, raid u igri, koji svakako izgleda zanimljivo, ali Bungie takođe obećava još besplatnog sadržaja kako nedelje budu odmicale. Igra sadrži i PvP komponentu koja je ekstremno zabavna i sadrži nekoliko modova koji drže pažnju i tenziju. PvP mečevi se igraju u timovima od po 4 igrača i sadrže neke standardne i nestandardne modove, kao što su Survival i Countdown, koji malo odudaraju od klasičnog deathmach napucavanja. Igra ima i competitve multiplejer, što je svakako za pohvalu.

 

 

Ono što je glavni problem Destiny jeste grind. Kada dođete do endgame sadržaja sve se svodi na konstantno rotiranje public eventova, strike-ova i patrola. Gradeći reputaciju kod frakcija na raznim planetama, bićete zasipani lootom koji ćete lako moći da upgrade-ujete u cilju sticanja većeg power levela, tj. nivoa nakon maksimalnog 20. levela. Ovo može biti naporno, a ono što najviše može upropastiti iskustvo jeste prisustvo mikrotransakcija u igri, koje iako sadrže samo kozmetičke stvarčice i dalje bodu oči. Najveći problem se vrti oko shadera, tj. itema koji vam menja boju opreme u boju u koju vi želite, gde je shader moguće samo jednom iskoristiti i potpuno se gubi nakon toga. Npr. da u slučaju želite da promenite boju vaše opreme na koju ste već primenili jedan shader, vi taj prethodni shader gubite što je apsolutno banalno s obzirom na to koliko često menjate gear.

 

 

 

Sam gearing sistem nije generalno loš, zajedno sa craftingom koji se sastoji iz toga da disenchantujete oružija koja vam ne trebaju i zamenjujete ih kod gunsmitha, a uz sve to ta oružija koja vam ne trebaju možete koristiti i da unapređujete oružije koje vam se dopada i tako napredovati. Igra ima svega 3 klase sa po 3 podklase unutar njih koje možete menjati usputno dok igrate. Još jedan veliki problem se javlja što sam leveling sistem gubi poentu i svrhu s obzirom na to da sve skillove koje posedujete možete otključati i menjati između dva puta unutar podklasa. Mobilnosti pri menjanju klasa ima dosta, ali zato sam skill point sistem je besmislen kao i leveling sistem koji je tu nalepljen da se pređe za nekih desetak sati tokom singlplejer kampanje.

 

 

Igra ima generalno veoma lep i melodičan soundtrack. Poneke numere doduše umeju da paraju uši i bivaju potpuno generične dok se vrte u pozadini neprimetno, dok su neke kao što je numera iz poslednje singlplejer misije odlično odrađene i vidi se da je rad uložen u njih. Glasovna gluma je na veoma dobrom nivou, ne kod svih karaktera, jer se može primetiti mrtvilo kod nekih tu i tamo, ali s obzirom na to kakvu glumaču ekipu čine glavni karakteri, ovde se i baš ne može omanuti. Sami zvučni efekti u igri, zvuci pušaka, letećih brodova, vaših moći, ambijenta su takođe veoma dobri.

 

 

Ukratko – Destiny 2 ima znatno više osećaj kao Destiny 1.5. Definitivno je bolja igra od prvog dela, ali ono što je sputava u svemu tome da bude pravi nastavak koji poboljšava sve, je repetitivni grindfest koji na kraju nećete moći da izbegnete, činjenica da su shaderi postali besmislena stvar, Bungieve loše odluke prilikom izbacivanja novog sadržaja, s obzirom na to da se ovaj sadržaj generalno jako brzo prelazi i da ćete preći sve što ima da se pređe jako brzo(neki igrači su već stigli do hard power level maksimuma od 305), čak i da to poželite da uradite sa svim klasama i generalno smorna i generična priča koja loše koristi tako lepo i zanimljivo kreiran univerzum. Iako Destiny 2 unapređuje mnoge mehanike i briše nedostatke svog prethodnika, on isto tako pati od nekih istih boljki i uvodi neke nove. Sve to ne daje opravdanje da se kao izgovor koristi da Destiny 2 ima priču, makar i ona bila generična, dok prethodni deo nije imao, jer to i dalje ne menja činjenicu da je ovde bilo potencijala za nešto mnogo više. Na kraju – Destiny 2 je igra koju ćete ili voleti ili mrzeti. Definitivno ima zabave da se doživi i dosta sati da se izvuče, ali vaš doživljaj grind-a i suočavanje sa repetitivnošću koja će vas neminovno dotaknuti je ono što će tu presuditi. Destiny 2 je prelepa igra, igra koja je niti odlična niti užasna, već je nekako u sivoj zoni koja zadovoljava tu određenu, ne baš tako malu igračku populaciju.

 

 

 

Figura koja se dobija uz igru: