Kratka istorija ekranizacija „Dine“ Frenka Herberta

Internetom je prošle nedelje odjeknula vest da je „Legendary Pictures“ otkupio prava na filmsku i TV adaptaciju romana „Dina“, što je veoma velika stvar kad se ima na umu kulturni uticaj koji je ovaj serijal knjiga ostvario. Do sada je „Dina“ nekoliko puta ekranizovana i neka ne mala imena bila su angažovana u uspešnim (i neuspešnim) poduhvatima da se ona prenese na film.

tumblr_lndk3gbphu1qkthdlo1_500
If Dune got the Game of thrones treatment…

Roman „Dina“, delo Frenka Herberta, smatra se jednim od najboljih dela naučne fantastike ikada napisanih. I baš prošle godine ono je proslavilo pola veka od svog objavljivanja, davne 1965. godine. Pustinjska planeta Arakis uvukla se u maštu miliona čitalaca i inspirisala niz crtača, muzičara i drugih pisaca. Međutim, univerzalno mišljenje fanova jeste da i dan-danas ova svemirska saga nema filmsku adaptaciju kakvu zaslužuje, iako postoji nekoliko filmova koji su pokušali da prenesu priču o Polu Atreidu i njegovim naslednicima na srebrni ekran. Oh, kakvih je samo grandioznih pokušaja tu bilo!

Sve je počelo od neuspele produkcije Hodorovskog, koji je sedamdesetih oko sebe okupio stvaralačku ekipu koja se samo u to doba mogla sakupiti. Samo neka od imena bili su Salvador Dali, Hans Rudolf Giger, članovi grupe Pink Floyd i Žan Žiro Mebijus. Film je trebalo da traje dvanaest sati i Hodorovski je želeo da gledaoci, prateći glavnog junaka Pola Atreida čiji život u ovoj interpretaciji poprima potpuno Hristoliku sudbinu, dožive širenje svesti nalik onome na esidu. Projekat se naduvao, a zatim i pukao poput mehura od sapunice, potrošivši 9,5 miliona dolara budžeta ne pomerivši se dalje od scenarija veličine telefonskog imenika. Tako ga s pravom nazivaju „najvećim filmom koji nikada nije snimljen“.

Čovek je barem iskren u svojim namerama.
Čovek je barem iskren u svojim namerama.

Zatim je prava za film otkupio producent Dino De Laurentis, kome možemo između ostalog zahvaliti i za filmske naslove kao što su „Konan varvarin“ i „Lovac na ljude“ (zbilja je bilo teško odabrati jer njegova filmografija broji oko 500 naslova). Dino je bio jako zagrejan za ovu adaptaciju i njegov prvi izbor kad je reč o režiseru pao je na Ridlija Skota. Međutim, on je vrlo brzo napustio celu priču želeći da se posveti svom ličnom malom projektu, za koji ste možda čuli: u našim bioskopima je preveden kao „Istrebljivač“. Nakon toga, štafetu preuzima Dejvid Linč i stvara film „Dina“ koji većina vas voli ili mrzi. Hodorovski lično najpre je odbijao da pogleda ovaj film, a zatim plakao od radosti kad je video koliko je loš.

Dina...Zvezdane staze...ima tu necega...
Dina…Zvezdane staze…ima tu necega…

Lično jako volim taj film, ali je očigledno da je Linč imao prilično neveseo zadatak. Od njega se očekivalo da uzme jednog Šekspira i adaptira ga u brzi akcioni film. Donekle se vidi da Linč jeste razumeo pomešanost politike, religije i tehnologije sveta koji je trebalo da predstavi i zbilja se trudio da ništa ne bude izostavljeno, čak ni svaki najmanji unutrašnji monolog prepričan u knjizi. Međutim, studio Univerzal je insistirao na tome da satnica filma bude prepolovljena, tako da je ostao duboko nerazumljiv za prosečnog gledaoca koji nije čitao knjigu pre nego što je došao u bioskop. To nisu nadoknadili ni svi unutrašnji monolozi, ni dvanaest minuta ekspozicije koji su samo bavili istorijom i geografijom svemira u kojem se „Dina“ dešava, kao ni indeks najvažnijih pojmova koji su gledaoci dobijali na parčetu papira uz kupljenu bioskopsku kartu. Takođe, Linč se nije oslobodio nekih sumnjivih umetničkih odluka kojima je hteo da ostavi svoj pečat, no koje se prosto nisu uklapale u epsku priču koja je trebalo da bude ispričana. Iz tog razloga u filmu imamo komično debelog pedofila barona Harkonena po čijoj se koži vidi da je razvio sopstveni hepatitis „Harkonen“ i svi živi sa sobom nose pekinezere. Ipak, ovo ostaje jedan veliki film koji je oko sebe okupio značajnu glumačku ekipu. Međutim, ako biste pokušali da s Linčom lično pričate o tome kako je bilo na snimanju, čovek bi verovatno vrišteći pobegao glavom bez obzira.

That's a damn fine cup of water of life.
That’s a damn fine cup of water of life.

Nakon toga, neko vreme usledio je tajac, kao zatišje pred buru, da bi se 2000. godine pojavile dve mini-serije: „Dina Frenka Herberta“ i „Deca Dine“, koje su se originalno emitovale na ScyFy kanalu. „Dina Frenka Herberta“, to jest Holmarkova „Dina“, hronološki se poklapa s Linčovom „Dinom“, međutim, doneta je ispravna odluka i film je podeljen na tri dela koji čine mini-seriju, dopuštajući tako da priča formira zaokruženiju celinu. I uopšte, kad se sve sabere, ovo je jedna solidna adaptacija. Scenografija služi svrsi u filmu namenjenom televizijskom emitovanju, ali ponekad nedostaje grandioznosti koja bi odgovarala priči koja se pripoveda. Kostimi su potpuno blesavi i preteruju u svemu u čemu se može preterati. Manjak budžeta ogleda se i u specijalnim efektima, koji idu iz jedne krajnosti koja glasi „neubedljivost“ u drugu koja glasi „transfer blama“. Međutim, sve ovo će biti ispravljeno u nastavcima „Deca Dine“. Filmovi su još jednom okupili posvećenu glumačku ekipu koja je svoje uloge reprizirala i u jednoj i u drugoj trilogiji.

Fabuloznost na nivou
Fabuloznost na nivou

Dakle, tri godine kasnije, 2003. godine, na Syfy kanalu emitovana je i druga trilogija „Deca Dine“, i to je bio najgledaniji program ikada prikazan na ovom kanalu. Hvatajući beleške i učeći na greškama prve trilogije, filmska ekipa podigla je standard kad je u pitanju sve u vezi sa ovom mini-serijom na jedan viši nivo. Te tri godine učinile su da se napravi znatan pomak u tehnologiji kad su u pitanju snimanje pred zelenim ekranom i konstruisanje kompjuterski generisanih predela. Sve u svemu, „Deca Dine“ zasluženo su pobrala sve nagrade i hvale te ostaju najdoslednija adaptacija knjige za sada.

I tako dolazimo do sadašnjeg vremena i vraćamo se na medijsku kompaniju „Legendary Pictures“ koja trenutno drži prava za „Dinu“. Još uvek ne postoje nikakvi drugi detalji osim ambicije da se „Dina“ pretvori u filmsku franšizu kao što su „Ratovi zvezda“ ili „Zvezdane staze“ koju bi propratila TV serija. U ovom trenutku konačno se ostvario potencijal da efekti budu na nivou zadatka i da dočaraju feudalne civilizacije drugih planeta opisane u knjizi. I ko zna na šta će ličiti savijanje svemira i putovanje sada kad se mladi 2D i 3D umetnici domognu začina i puste mašti na volju. Sa svoje strane samo želim da izrazim nadu da ovo neće biti

samo još jedan štanc film kakav, recimo, osećam da će biti „Valerijan“ Lika Besona, iako je i on vizuelno ambiciozan. Možda glavonje misle da su bioskopskim salama i tržištu „merčandajzinga“ potrebni još jedni „Ratovi zvezda“, ali „Dina“ to nije. Ona nije samo epska saga smeštena u svemir koja prati sudbinu Pola Atreida i njegove porodice. To je priča o putu i preobražaju ljudske svesti koja govori o transformaciji jedne planete, potencijalima koje je ostvarila civilizacija istreniravši umove ljudi da budu u stanju da nadomeste mašine, zatim o individualnoj volji naspram putu koji nam je naizgled nametnut. Ako uspeju da ekranizuju ove momente, onda kapu dole: osvojili ste sveti gral filmskih adaptacija znan kao „Dina“ Frenka Herberta.

1976u3o6uj2okjpg
Videti pešcane crve ponovo u svoj njihovoj veličini takođe nije na omet.

Iščekujući novu filmsku adaptaciju „Dine“… začin mora teći…

Uzgred, ako neko želi da u budućnosti napišem seriju tekstova u kojima ću se svakim od ovih filmova baviti individualno, može se izjasniti u komentarima…