„Bleach“ – Kako je Ičigo Kurosaki propao?

Spojler uzbuna za one koji nisu videli naslov ili su slučajno kliknuli link

Generalna uzbuna za prilično izraženo mišljenje

Koliko ova stvar budi nostalgiju:

A tek ovo:

Sećam se termina u kojima se „Bleach“ puštao na „Happy“ televiziji kada sam bio četvrti razred osnovne. Radnim danima u 10:45 ili 17:00 i ja sam morao da se zbog škole prilagođavam. Ćale je nekako naleteo na tizer i kako je znao da sam se par godina unazad ložio na „Digimon“-e i „Dragon Ball“, rekao mi je i za ovu seriju.

Link tog tizera –

Takođe se sećam da je i rekao „A, ovo je nešto opasnije, neki samuraji, gledaću i ja sa tobom ovo.“ i zaista je bio u pravu. Do tada, navikao sam na Hepi sa stvarima kao što su „Marsupilami„, „Fantomacan“ ,“Kenguri Košarkaši„… i da ne nabrajam dalje. Uživao sam u tim crtaćima dok sam bio u vrtiću, ali krajem četvrtog razreda u meni se probudila neka kvazi buntovnost koja je nastala kao odbrambeni mehanizam od same pomisli da se opraštam od učiteljice i da idem u peti razred na tehničko, biologiju i još desetine novih, tada tako strašnih predmeta i profesora.

Možda i nisam bio ciljna kategorija za Bleach, ali od momenta kada sam uhvatio kraj prve epizode i tu predivnu završnu špicu, rekao sam sebi da je baš ovo ono što tražim. Što mi na neki način treba.  Sećam se ledenog čaja sa ukusom šumskog voća na stolu, one klasik narandžaste kutije tik-taka, zalazećeg sunca slične boje i alarma na prvom mobilnom telefonu koji sam imao kako svira pesmu „Wonderwall“ od Oasis-a, označavajući početak moje serije. Sad, ovaj tekst nije samo o nostalgiji. Napričao sam se o tome dovoljno. Nedavno se „Bleach“ manga završila i Kubo je posle dugo vremena završio avanturu koja je još davno izgubila šarm koji je nekada posedovala. Ovde ću pokušati, delimično i zbog sebe i svojih zamršenih osećanja o čitavom serijalu, napisati šta je to što je „Bleach“ nekada imao, a potom izgubio.

Zaista je bilo nečega magičnog u onim prvim poglavljima i epizodama. Ičigo je tinejdžer, kul tip koji vidi duhove i priča sa njima i udara ljude u facu kada mu smetaju i ima narandžastu ludu kosu i ono, mnogo sam se ložio na tu nacrtanu kosu. Uzeo je Rukijine moći odlučivši da bije zle duhove i štiti ljude do kojih mu je stalo i tada počinje njegov novi život kao Šinigami. Šonen, da, ali radio je stvari drugačije od „Naruta“ i „One Piece„-a. Ne pričam o kvalitetu, već o samom pristupu glavnom liku. Ičigo živi u svetu ljudi i pored toga što vidi duhove i kasnije dobija moć da bije zle duhove, on je tinejdžer kao i svi ostali . Postepeno smo dobijali deliće njegovog naizgled normalnog života – njegovu porodicu i prijatelje u školi, smrt njegove majke i uopšte kako je posle tog „poraza“ i gubitka odrastao i sazrevajući oformio ličnost nedodirljivog, na prvi pogled hladog i udaljenog petnaestogodišnjaka, starijeg brata i nekoga ko snažno veruje da on sav svoj teret mora nositi isključivo sam. Posle gledanja epizode gde se Ičigo očajnički tuče sa Grand Fišerom, Ispijenim (Hollow) koji mu je ubio majku,  zavoleo sam „Bleach„.

Ichigoooooooo

To nije bio kraj. Tu je bio i odnos sa Rukijom, naloženi Išida i dolazak dva lika koji seriju usmeravaju ka novom pravcu – Renđi i Bjakuja.

renji byakuya

Ta sedamnaesta epizoda u kojoj Renđi pobeđuje Ičiga i Rukiju odvode u Soul Society. Naravno da je „Bleach“ pratio tu šonen formulu „IZGUBIO SAM I PLAČEM I TEŠKO JE, ALI VRATIĆU SE DESET PUTA JAČI I POBEDIĆU TE!“ – ali tada, ta epizoda i poraz tog nacrtanog lika starijeg par godina od mene sa tom kul narandžastom kosom su ostavili utisak kakav je malo drugih filmova i serija uspelo. I onda se ta moja opsednutost nastavila – početak serije je seckanje čudovišta, par epizoda kasnije sve se okreće i menja i otkrivamo novi svet – Soul Society. Od zlih duhova do samurajskih borbi. Ičigov pokret sa ekipom da se spase Rukija i odlazak na mesto na kojem čeka gomila novih Šinigamija od kojih je vecina duplo jača od Ičiga. Imao je samo mač i odelo i sada se njegov život kao jedan Šinigami menja iz korena.

Ono što me je tada oduševilo, a čega se danas najradije setim kada neko spomene „Bleach“, jeste Soul Society saga i taj isečak ove dugačke priče. Ne znam da li je Kubo na to tada gledao kao rizik, ali to jeste bila ogromna promena koja je preusmerila fokus serije. Pričam o novim Šinigamijima i Gotei 13 . Ljudi koji čitaju ovaj tekst verovatno su do nekog dela pratili anime ili mangu i nema preterane potrebe da posebno pričam o svim kapetanima i drugim bitnijim likovima iz tog dela priče.

Soul Society nije bio mesto ultimativnog zla, neki nivo video igre koji je Ičigo morao da pređe i pobedi svakog neprijatelja u njemu kako bi vratio Rukiju nazad. Šinigamiji koji su tu živeli su se međusobno svađali, nisu se poštovali, nije se znalo ko kome veruje i ko koga mrzi.

Onako kako su Ičigo i ostali ubačeni u ovo društvo abnormalno jakih i opasnih Šinigamija, ubačeni smo i mi kao gledaoci i čitaoci. Zaraki, Bjakuja i Renđi, Ikaku, ludi Majuri, smrt Aizena i toliko jurnjave, borbi i drame na više mesta odjednom, toliko neizvesnosti. Nisam imao pojma šta bi dalje moglo da se dogodi i ko će od likova nastradati (ne pričam samo o smrti) i ko će izvući najbolje iz date situacije . A tu je i taj Bankai i Getsuga Tenshou hajp. Pošto tada nisam preterano posećivao internet, mislio sam da će se „Bleach“ posle svega što se događa ovde i završiti.

A onda je sve to, ti likovi, njihov potencijal i potencijal za još veći razvoj prosto stalo. Po meni, „Bleach“ nikada nije morao da ima genijalnu priču jer likovi su bili važnija stvar. Nije moglo ništa preterano da se uništi, ali Kubo je to nekako uspeo da uradi. (Ako ste pratili anime, bio je jedan duži filer sa bljutavom verzijom vampira i onda Arankari konačno napadaju.) Nacrtao je kul likove, dao im kul sposobnosti i u tom početnom delu dovoljno ličnosti i neke ili nekoliko osobina koje čine njih time što jesu i onda je stao. Sada kapiram da je čovek oduvek samo voleo da crta jako kul likove i stvari. A kul faktor kad-tad mora da izvetri.

Da, veze između nekih su se promenile i Ičigo je ostvario neku vrstu prijateljstva sa Šinigamijima sa kojima se u prošlosti borio skoro do smrti i to je to. Mali broj likova posle Seireitei  invazije postaje veći, pa mnogo veći, prestajemo sa njihovim pričama i dobijamo Ičiga koji konstantno samo reaguje na ono što se dešava oko njega. On kaže da voli da se bije i da želi da postane mnogo jači kako bi zaštitio one koje voli. Da čak u neku ruku uživa u svim borbama. Kada Orihime odlazi u Hueco Mundo, počinje misija kako bi se ona vratila nazad i Soul Society verzija dva. Tu su i Arankari i ekipa zvana „Visored“ sa Šinđijem na čelu i tim poprilično sličan onome koji je spasavao Rukiju. „Bleach“ tada upada u ambis u kojem će zauvek ostati zapamćen kao klasična šonen tabačina i ceđenje već potpuno suvog sunđera.

Uživao sam u tim borbama, animaciji i savršenoj muzici, ali „Bleach“ je odavno postao ono što je možda Kubo i nameravao (verujem da nije tako) od početka. Slika ili projekcija nečega što je kul i traje i traje i ponavlja se i ponavlja. Slika i iluzija kojoj kada se približiš i sagledaš iz drugog ugla ili blizine, u ovom slučaju pratiš nedeljno, uopšte nije kul. Ili i dalje jeste, ali sa toliko rupa i mana koje se ne mogu ignorisati. Skoro sam se podsetio nekih momenata koje sam ranije obožavao. U nedostatku boljih reči, „hajp“ i „kul“ scena. Brat koji nikada nije preterano pratio anime je ušao u sobu i bio u fazonu „Vau, ovo izgleda moćno.“ i meni je bilo drago i tada sam dobio tu zamisao „Bleach“-a kao nečega što samo deluje mnogo kul. Možda i najviše kul od te velike trojke šonena. Prestaću da koristim reč „kul“ uskoro. Nadam se. Puštao sam ovu scenu kada je brat naleteo:

Neosporno je da je Aizen ovde ona tri slova i da je ova scena ona tri slova i da su muzika i njegov glas ona tri slova. Ali šta to vredi kada Kubo odbacuje sve što je u početku napravio i potpuno se okreće samom pisanju i crtanju, stvaranju nečega čija svrha i jeste samo da postane ta tri slova. Toliko se nalupetao. Toliko budalaština izmislio i ne kažem ovo u nedostatku reći. Budalaštine. Ičigo koji blago postaje sve što se može postati i počinje da izvlači moći ni iz čega. To je okej u nekim granicama, ali oduzima na drami onda kada je to bitno.

Ulkiora je bio jači od njega. Da, ludilo je kada Ičigo postane čudovište i izgubi kontrolu i sa lakoćom pobedi jednog od najjačih neprijatelja, ali je i veoma dosadno. Ulkiora je bio zanimljiv. Približio se ljudima i polako je počeo da ih shvata. Ne kažem da je morao biti preobražen u dobricu, ali nije ni morao tek tako da umre zbog toga što je glavni lik postao čudovište. Ičigov tata je bio Šinigami? Gin je u stvari dobrica? Ne oduzima to toliko na uživanju u seriji i sigurno nije najveći problem sa nedovoljno razvijenim likovima, ali je totalno nepotrebno. Možda su i ti potezi bili Kubov očajnički pokušaj da pokaže da ipak zna da napiše dobru priču i da kaže publici da zna šta radi.

Iako Išin nikada nije morao da se pojavi kao Šinigami, to i nije bilo toliko loše. Objašnjava možda zašto je Ičigo mogao da vidi duhove i izgubljene duše od malena. Opet mislim da je on bio sasvim dovoljan (ne mislim ovo na okrutan način) i dobar kao otac koji nije dao mesta žalosti, pretvarajući se u šaljivdžiju za svoje ćerke, neko koji je tu da pokuša da ponese nešto tereta koji Ičigo forsira samo na svoja ramena.

Ali Gin. Vidim Kuboa. Kao, „Okej, da vidimo. Sad ću da stavim kafu i malo razmišljam. Uskoro mi dolaze pomoćnici i moramo da nastavimo sa crtanjem. Vidi, vidi! Ova kafa mi jasno poručuje da ne znam šta radim sa mojim serijalom. To je taj oblik, da! Okej kafo. Pošto Gin ima te te oči koje u stvari i nema i zapravo ima i zmijsku i facu neke dobrice, ipak će biti dobrica! A i rekao je Macumoto onda kada su bežali nakon ubistva i pokušaja puča onako misteriozno „Izvini“. Zna Aizena i koliko je on jak i on će biti taj koji će pokušati da ga zaustavi! Hajmo, pomoćnici! Posle Ičigo mora i da ode u tunel u kojem vreme protiče sporije i tu će postati još jači i pobediće Aizena bez ikakvih problema!“.

aizen_vs__ichigo__final_by_bustercloud-d36ellj

Toliko likova, a toliko malo vremena za njih. Sve je bilo po nekom zamišljenom rasporedu i nikada nismo otišli van okvira priče. Van okvira tehnika na španskom i pretencioznih citata koji, okej, ipak zvuči baš moćno kada ih izgovaraju pred transformaciju u novu i jaču formu. Zašto nismo mogli da dobijemo još informacija o životu u svetu duhova? Da možda  uđemo u um Hitsugaje i vidimo kako on razmišlja i doživljava sve što se događa sa Aizenom. Kjoraku je uvek bio lenji gotivac, ali nikada ga nisam toliko „upoznao“ da bih preterano mario za njega. Kira takođe. Šteta je što su fileri omogućili nekim likovima bolju karakterizaciju od originalnog materijala.

Fanovi koji su bili u igri zbog onoga što se dešavalo u misiji da bi se Rukija spasila odlaze i dolaze fanovi koji bi samo da znaju da li će Ičigo da završi sa Rukijom, Orihime ili Neliel. Koji bi samo da budu oduvani onda kada Kubo baci još nešto što su on i Aizen šatro planirali od početka. Ja sam lično uvek navijao za Tatsuki iz njegove škole ili Rukiju. Tatsuki ga je razumela možda i najbolje i jedna od emotivnijih scena jeste ona u kojoj ona priča o njemu kao plašljivom i slabašnom klincu na kendu koji toliko voli svoju mamu. Sad dok sam pisao ove dve rečenice, kapiram koliko je „Bleach“ mogao da ispadne dobar do samog kraja. Toliko nekada veoma dobrih likova ostavljenih da budu samo prisutni u borbama bez mozga. Čak i ne mislim da je Orihime samo neko ko viče „Kurosaki-kun, Kurosaki-kun!“ ali Kubo ju je u to pretvorio. Ono što se dešavalo u mangi do pre dve nedelje sa Kvinsijima je možda i bila dobra ideja za finale, ali nimalo onome što sam očekivao. Fulbringeri su bili zabavni, ali očito tu samo zato što je Kubo u drugoj kafi video novi način da glavni junak povrati moći. Do kraja borbe sa glavnim negativcem, Aizenom, Ičigo ostaje bleda senka onoga što je na početku serije bio. Postao je pojam klasičnog šonen junaka i ništa više.

Da probam da zaključim. Uvek ću voleti „Bleach“. Možda u meni nesvesno stoji ta ideja da je „Bleach“ uhvatio godine mog života od kraja četvrtog pa do osmog razreda osnovne škole, savršeno se poklapajući sa atmosferom odrastanja i ranog puberteta i tog tek oformljenog tinejdžerskog (čitaj- edgy prim.ur.) duha. Vrištanje „ban…KAI!“ i „GETSUGA TENŠOUUUU“ kada mi je bilo potrebno gorivo u životu -ono što je „Bleach“ meni lično predstavljao, doneo u moj život u jednom trenutku, to ću uvek voleti. Kako kliše zaključak, ali Kubo, ono, hvala. Baš ti hvala.

Remember this well. There are two types of fights. As we have put our lives in battle, we must be able to distinguish between the two. The fight to protect life, and the fight to protect pride.
Ukitake Jushiro (Bleach)