Časovi japanskog jezika – III lekcija: Rečce i lične zamenice

Pozdrav svima! Dugo se nismo čuli. Nadam se da ste me se uželeli, ili barem ovih lekcija.

Prošlo je mesec dana od prošle objave, drugim rečima, već mesec dana sam vas pustio da se igrate sa učenjem hiragana i katakana pisma. Nisam planirao da vam ostavim toliko vremena, ali obaveze su se isprečile, i hajde odmah da najavim, postoji velika verovatnoća da neću svake nedelje moći da kačim lekcije u nekom kraćem narednom periodu. Ipak, svaka lekcija sadrži i više nego dovoljno gradiva da vas drži zauzetim za to vreme.

Pošto ste imali mesec dana slobodnog, a pre toga smo još i mesec dana radili pismo, od danas pa na dalje podrazumevaću da ste hiragana i katakana pismo naučili što znači… sayonara roma-ji (zbogom romanizovanom pismu). Danas postajemo pravi Japanci, i romanizaciju ćete videti samo u nekim iznimno retkim slučajevima, i to konkretno u ovoj lekciji (čitajući lekciju biće vam jasnije zašto).

Nippongo no Jugyou (logo)

Danas nam predstoji izuzetno važna, ali megaglomazna, super teška, ali možda i najbitnija lekcija za razumevanje japanskog jezika, a to su rečce, ubrzo ću objasniti čemu one služe.
Rečce su osnova japanskog jezika, i bez njih se ne može. Kada budemo radili napredan japanski videćete u stvari koliko nevolja mogu zadati dijalekti koji rečce slabije koriste. Tada će vam trebati dosta mozganja i iskustva da biste razumeli rečenicu.

Postoji razlika u govornom i književnom japanskom jeziku. U književnom jeziku, kao i u većini govornih dijalekata, rečce predstavljaju osnovu razumevanja među sagovornicima, poput naših padeža, gde rečenica ne mora imati isto značenje u zavisnosti od upotrebljenog padeža. Postoji jedan deo Japana koji ne koristi rečce. Takav način govora se smatra „kul“, i zaista prijatniji je za uši, barem meni lično. Nema „smaranja“ sa gramatikom, ali zato govornicima koji nisu navikli na ovaj vid govora, a prvenstveno studentima japanskog privikavanje nije lako. No, do tada ima vremena. Mi još uvek ne znamo osnove, pa ćemo početi da gradimo temelje kuće znanja, a potom ćemo zidati krov kada sve bude spremno.

Takođe, u ovoj lekciji ćemo proći i kroz malo rečnika koji će nam omogućiti, zajedno sa gramatikom koju pređemo u ovoj lekciji, da sklopimo prve samostalne rečenice, doduše ne nešto dubokoumne i kompleksne.

Kada govorimo o rečcama, iako nisam siguran da postoji formalna podela, kada sam ih po prvi put predavao, odlučio sam, radi lakšeg razumevanja i učenja da podelim rečce u dve kategorije:

  • Emfatične rečce;
  • Gramatičke rečce.

Emfatičnost, po definiciji, predstavlja: „Jak u tonu i izrazima, koji jako naglašava izraze želeći im time povećati važnost, uzbudan, visokoparan; up. emfaza. (grč.)“.
Shodno ovoj definiciji, objasnićemo ovu grupu rečca.

Emfatične rečce se najčešće nalaze na kraju rečenice i daju nijansu rečenici. Drugim rečima, postoje posebni, hajde da ih za sada nazovemo zvuci, koji kada se iskoriste daju tonalitet rečenici i to: sigurnost u izgovoreno, pretpostavku, nesigurnost, nelagodnost, zbunjenost, naređenje, oštrinu, ljutnju i tako dalje. Korišćenje većine ovih rečca je karakteristično za govorni jezik.

Gramatičke rečce možemo uporediti sa našim padežima. One imaju gramatičku ulogu pa tako kada iskoristimo jednu gramatičku rečcu dajemo pripadnost imenici, ako iskoristimo drugu, kazujemo da je rečenica subjekat, objekat u rečenici i slično.

Naime, kada se setim dana u Osnovnoj školi, prvi časovi srpskog jezika u kojima smo radili gramatiku, učiteljica bi davala rečenice tipa: „Marko je pošao kući“ i naš zadatak bi bio da odredimo službu reči u ovoj rečenici. U japanskom, da bi Marko bio subjekat moraćemo iskoristiti rečcu koja služi da naglasi subjekat u rečenici, da bi kuća bila objekat ili destinacija Markovog kretanja, moraćemo iskoristiti drugi tip rečce koja nosi rečenu ulogu. Gramatičke rečce, za razliku od emfatičnih nisu jednostavne. Često jedna rečca može imati više značenja, što pravi probleme.

Kada sam prvobitno pisao ove lekcije pre nekih godinu dana, naišao sam na raspravu oko toga da li treba rečce predavati na samom početku ili ih ostaviti za kasnije, pa hajde da malo prozborimo o tome i da opustimo atmosferu, jer nas stvarno čeka duga i teška lekcija.

Moje mišljenje je da bez poznavanja rečca ne postoji način da neko nauči japanski jezik. Naravno, kako ovo nisu lekcije koje izlaze dnevno, kao dnevna štampa, ili nije u pitanju knjiga pa da možete kada poželite kroz nju prolaziti, parčanje lekcija, po mom mišljenju, nije poželjno. Kada sam ja počinjao učiti japanski, lekcije su sadržale po rečcu, dve, pa onda o rečcama deset poglavlja ništa, pa se pojave dve nove, i tako u krug, a kroz sve lekcije u primerima rečce se provlače, i onda bih ja tako zbunjen sedeo, čitao i pokušavao da uklavirim zašto je prevod baš takav kakav jeste. Meni se taj princip učenja nije svideo, zato ću ja vama sve da stavim na gomilu. Doduše, da se razumemo, ne očekujem od vas da sve što danas vidite naučite, ali ću uvek moći da se pozovem i kažem vam: „Ovo o čemu danas govorimo smo radili u trećoj lekciji; pročitajte i naučite ako već niste“. Rečce će, shodno tome biti i pisane po važnosti, izuzev dve, koje ću zbog kompleksnosti staviti na sam kraj.

Kod gramatičkih rečca, napraviću još jednu mini podelu a to je na:

  • rečce sa pravilnim čitanjem;
  • rečce sa nepravilnim čitanjem.

Ono što ću još jednom napomenuti jeste da ove podele koje ću u predavanju koristiti nisu formalne podele, te ih ne morate učiti. Ovo je samo nešto kako bih napravio bolju sistematičnost u lekciji i olakšao samo učenje.

Poslednja napomena pre nego što počnemo: Ako nisam neku rečcu zaboravio, očekuje nas upoznavanje sa oko pedeset rečca, od kojih su neke izuzetno važne, a neke izvučene iz petnih žila.

Prvo ćemo se fokusirati na emfatične rečce.

  • よ:
  • 1 – Na kraju rečenice:
  • a) Označava sigurnost;
    b) Označva izvesnost;
    c) Označava neizbežnost;
    d) Označava tačnost;
    e) Označava prkos;
    f) Označava prezir;
    g) Označava nepoštovanje;
    h) Označava potcenjivanje;
    i) Označava molbu;
    j) Označava prohtev;
  • 2 – Nakon imenice:
  • a) Dozivanje;
    b) Naglašavanje obraćanja;
  • 3 – U sred rečenice:
  • a) Koristi se poput poštapalice (ovaj, ummm i slično);
    b) Za skretanje pažnje.
  • な:
  • 1 – Na kraju rečenice, najčešće je koriste muškarci:
  • a) Označava naglašavanje;
    b) Daje emociju rečenici;
  • 2 – Skraćena forma naredbenog glagola
  • 3 – Zasterala forma uz infinitiv glagola za kazivanje zabrane
  • 4- Na početku rečenice kao naglašavanje pri obraćanju (ekvivalent なあ i なぁ)
  • ね (ekvivalentno ねえ i ねぇ):
  • 1 – Na kraju rečenice:
  • a) Označava naglašavanje;
    b) Označava saglasnost;
    c) Pita sagovornika za potvrdu rečenog;
  • 2 – Na početku rečenice:
  • a) Dozivanje;
    b) Požurivanje;
  • さ:
  • 1 – Na kraju rečenice, uglavnom ga koriste muškarci:
  • a) Potvrđuje izjavu;
    b) Označava verifikaciju argumenta;
    c) Označava sigurnost;
  • ぞ / ぜ:
  • 1 – Na kraju rečenice, isključivo ga koriste muškarci:
  • a) Označavaju prinudu;
    b) Označavaju zapoved, naredbu;
  • の (manje formalan ekvivalent ん):
  • 1 – Na kraju rečenice:
  • a) Označava nesigurnost;
    b) Daje sigurnost u doneti zaključak;
  • 2 – Na kraju rečenice, isključivo ženski govor (ne podrazumeva ekvivalent ん):
  • a) Označava emociju (emocijalno naglašavanje);
    b) Smanjuje intenzitet rečenice.

Naravno, za sada je nezgodno dati primere za ovo što smo upravo objašnjavali, jer još uvek ne znate kako se rečenice grade. Primeri će biti dati na kraju lekcije, što znači, možete ili ići redom ili prvo pogledati primere pre negoli nastavite dalje.

Gramatičke rečce sa pravilnim izgovorom:

  • に – označava mesto nalaženja objekta; vreme radnje; nepravi objekat
  • で – označava mesto odvijanja radnje; način izvršenja radnje
  • の – označava pripadnost; upitnu rečenicu; alternativna zamena za ga
  • ん – sama po sebi nije rečca ali se može koristiti u govoru kao skraćenica od no
  • か – označava izbor „ili – ili“, odnosno gde samo jedna stvar može biti izabrana od više; označava upitnu rečenicu
  • も – označava istovetnost, odnosno poistovećuje reči
  • と – označava veznik „i“ pri čemu služi za nabrajanje; koristi se u za upravni govor; predstavlja „ako, onda“ veznik kod uslovnih rečenica
  • という – u pitanju je rečca sačinjena od rečce „to“ i reči „iu“ koja se ne sme pisati kanđijem. Dakle, pravilan romađi zapis je „to iu“ i označava imenovanje nečega
  • や – označava veznik „i“ pri čemu se nabraja samo par stvari u gomili
  • など – koristi se sa rečcom „ya“ prilikom nabrajana u stilu „pored toga“ ili „između ostalog“
  • し – koristi se prilikom nabrajanja više radnji ili stanja; izražava razlog
  • って – u romađi zapisu se pravilno piše „tte“ i služi da izrazi neupravni govor
  • から – označava vreme početka radnje, engleski ekvivalent (since) odnosno naš „od kada“; odakle; uzročno-posledična funkcija „pošto, zbog, zato“; kazuje deo
  • より – označava vreme početka radnje ali je formalnije od svog ekvivalenta „kara“; superlativ kada prati imenicu; funkcija poređenja
  • かな – označava čuđenje; upitkivanje samoga sebe
  • まで – označava ograničenje u vremenu, mestu, količini…
  • くらい – značenje reči „otprilike“; označava poređenje
  • ほど – značenje reči „otprilike“; kazuje limit, maksimum, ograničenje u količini
  • ばかり – značenje reči „otprilike“; označava da je radnja upravo završena; značenja reči „samo, umalo, ništa više od“
  • とか – daje značenje poređenja u smislu „između ostalog“
  • でも – označava naglašavanje u smislu „čak i“; označava rastavni odnos, veznik „ali“
  • だけ – označava reči „samo“, „ukoliko“, „kao“
  • ところ – označava radnju u toku, upravo svršenu radnju ili radnju koja će upravo početi
  • ながら – označava da se radnja odvija istovremeno sa drugom radnjom
  • ので – označava razlog
  • なら – označava suprotnost; alternativno se može koristiti umesto rečce „wa“
  • ば – nabraja redosled dve ili više radnja, u uzročno-posledičnim rečenicama igra ulogu „ako, onda“
  • たら – označava suprotnost; označava uslov
  • のみ – označava granicu
  • さえ – označava „ako bude“ ili „dokle god bude“; sa drugim rečima pravi uslovne rečenice
  • きり – označava granicu; označava kada se nešto poslednji put desilo
  • たり – označava dve ili više radnje ne nabrajajući redosled
  • とも – označava celinu a koristi se uz brojače i brojeve (više reči o brojačima u narednim lekcijama)
  • しか – označava ograničenja uslova u smislu reči „samo“ a koristi se uz nekativne oblike glagola
  • やら – označava par stvari sa nabrojane liste; označava nesigurnost
  • こそ – naglašava reč koja joj prethodi; naglašava razlog ili uzrok
  • ついて – označava nešto o čemu se govori
  • ては – u romađi zapisu piše se „te wa“ označava da se radnja ponavlja iznova i iznova
  • すら – daje značenje „dokle god“
  • まんま – označava „onako kako jeste“

Gramatičke rečce sa nepravilnim izgovorom:

  • は čita se wa
  • へ čita se e; označava cilj; destinaciju
  • を čita se o; označava direktni objekat (osnovna uloga, o ostalim ćemo kada nam više bude trebalo)

Zbog službe rečca が je izostavljena na listi gramatičkih rečca sa pravilnim izgovorom. Značenje ove rečce će biti objašnjeno uporedo sa は jer obe predstavljaju imenovanje subjekata.

Uprkos tome što i Japanci imaju problem sa poimenovanjem razlike između ove dve rečce mislim da nećete imati problema da shvatite razliku u korišćenju na neki inovativani metod kojim ću danas pokušati da objasnim razliku.

Da se ne lažemo, uzmite bilo koju knjigu koja pokriva ovu temu i posle pola sata buljenja u knjigu ćete se verovatno osećati da želite da je spalite i nećete imati volje da učite japanski. Razlog za to je što svi lingvisti u knjigama imaju tendenciju da puno toga objasne, a pak ništa konkretno ne objasne. Kako je to moguće? Odgovor je prost. Poznajete sigurno nekog profesora (nema šanse da za vreme vašeg celokupnog školovanja nije bio barem jedan) koji je genijalan, sve zna, ali kada dođe vreme da objasni krene da parla definicije, da priča o nečemu kao da je to vama već vekovima poznato a ne kao da se prvi put susrećete sa materijom, a vi sedite kao kreteni gledate u belo i brojite ovce pokušavajući da se održite budnim, a ako pak se i trudite da slušate jednostavno ništa nije logično. Ista situacija je i sa knjigama. One govore o ovoj temi očekujući od vas da vi znate tehničke termine koji razlikuju ono o čemu se govori. Ja sam, kada sam krenuo da učim japanski, se osećao kao kreten. Imao sam osećaj kao da ne znam devedeset posto stvari o kojima pisac govori, menjao knjige, i ništa se nije promenilo. Imao sam osećaj kao da sam upao u petlju koja se ponavlja i ponavlja a ja iz nje ne mogu ništa da naučim. Na žalost, nije bilo do mene već do načina na koji se prezentuje. Ako ste pogledali nekada nešto na engleskom (pošto je lakše naći literaturu nego na srpskom) uvek biste nalazili „wa is used to mark topic and ga is used to mark subject“ iliti u prevodu „wa se koristi da obeleži predmet o kojem se govori a ga da obeleži subjekat“, rečenica moje mladosti. Dakle, dilema je sledeća: da li je „wa“ objekat ili subjekat? Ipak, mi znamo da on označava subjekat. Pa koja je tu razlika?
Jasno je da Englezi baš nemaju bogatu gramatiku i da oni opisuju ove pojmove u stilu „topic marker za rečcu wa i subject marker za rečcu ga“ i to se ciklično vrti kao da ne postoji drugo objašnjenje. Jasno je da predavači već iskustveno znaju razliku, ali ako ste do sada učili koristeći stranu literaturu nešto nisam samouveren da dan danas možete primeniti sa 100% sigurnosti ove dve rečce. Ako niste učili, tim bolje, jer ćemo sada u detalje da objasnimo razliku koja se sadrži u ovoj rečenici: „wa is used to mark topic and ga is used to mark subject“, a videćete koliko ću morati da se raspišem.
Sličnu stvar su radili i u našim knjigama – verovatno uzimajući ovu definiciju koja je promašila, ne predmet govora, već galaksiju! Naravno, sledeći uobičajeni komentar je da je potrebno vremena da se naviknemo na ovo… Da, meni je bilo stvarno puno vremena potrebno jer nisam imao nikoga da mi kaže normalnim jezikom, odnosno sam sam morao da shvatam cake što je poprilično vremenski bilo iscrpno, a i dobar trening za živce.

Zbog svega ovoga, nemojte se ljutiti ako se budete osećali kao da govorim retardima koji ni pertle ne mogu sami zavezati, jer ne želim da provedete naredne četiri godine učenja pokušavajući da razlikujete „wa“ i „ga“, ili da batalite učenje u smislu: „Ma ko da je bitno šta iskoristim? Svakako će me razumeti!“. Ako budete polagali test japanskog jezika, samo će vam skidati bodove. Zbog toga, idemo kao retardi po mini naslovima, parcijalno da obrađujemo razliku, a ako zaškripi negde, tu sam da dam dodatna pojašnjenja. Napomena; Rečenice u primerima, radi lakšeg objašnjavanja, verovatno gramatički u mnogim slučajvma neće biti ispravne.

PRISVAJANJE

Prva stvar o kojoj ćemo govoriti u kojoj je razlika između „wa“ i „ga“ jeste ta u tome kakvu celinu koja rečca daje. Ovo zapravo će, na neki način, da predstavi tu definiciju koja se prožima internetom, verovatno.

Ono što se treba shvatiti jeste da kada se kaže da „wa“ označava stvar o kojoj se u rečenici govori bi zapravo značila sledeće: Rečca „wa“ ne prisvaja ništa ničemu. Za sada vam verovatno ovo nije jasno, ali nije problem, shvatićete uskoro u toku lekcije.
Što se tiče rečce ga, važi sledeće: Rečca „ga“ definiše subjekat i prisvaja radnju glagola tom subjektu.

Hajde mi da pojasnimo malo ovo na nekom primeru da ne bude sve teorijski jer nam to ništa ne znači ako mu ne vidimo praktičnu primenu.

Sećam se jedne situacije u Code Geass animeu sa kraja prve epizode, ako se ne varam, gde glavni junak govor: „Ore wa… Ore wa… Ore ga… sekai o kawaru!“ ili nešto slično. Suština je da je promenio rečcu wa u ga.

Ono što je bitno jeste da je glavni junak krenuo da govori „ore wa“, što bi u nekom smislu značilo da se očekuje da će se „ja“ kao subjekat rečenice, odnosno predmet o kojem se govori, naći u smislu logičkog subjekta.

E sada, ovi termini već odgovaraju, u neku ruku, našem objašnjenju šta je to predmet govora a šta je to subjekat.

Naime, ako kažete rečenicu: „U gradu nema žive duše“. Sintagma „žive duše“ jeste subjekat ali da li ona nešto radi? Da li ona vrši neku radnju? Ne! Rečenicu smo mogli i reći: „U gradu nema nikoga“. Znači, ovo „žive duše“ ili „nikoga“ služi da iskaže subjekta u nekom stanju ali tu radnju ne prisvaja subjektu. Koliko vam je ovo jasno nisam ni sam siguran, ali pokušaću to još detaljnije da objasnim kako lekcija bude odmicala.

Ipak, junak odlučuje da kaže „ore ga“ što znači da će u rećenici ipak da prisvoji radnju glagola, odnosno junak će da uradi nešto svojevoljno. Drugim rečima, ako se koristi rečca „ga“ znači da subjekat daje nameru, on će to lično učinit, dok ako bismo koristili „wa“ javlja se bezvoljnost, nenamernost.

U ovoj rečenici: „Ore ga sekai o kawaru“ prisvajamo glagol „kawaru“ subjektu, odnosno u nekom smilu prevoda: „ja ću promeniti svet“.

Da je kojim slučajem bila gramatička rečca „wa“, odnosno da je ostala kako je junak krenuo da govori prevod bi bio: „Ja ću biti promenjen od strane sveta“.

Nadam se da je sada jasnije o čemu se radi.

Ako nije, a i da jeste, hajde ipak da rezimiramo ovu priču.

Ako je u pitanju logički subjekat koristeći rečcu „wa“ kazujemo da će cela rečenica i glagol se odnositi na subjekat, odnosno glagol će izvršiti promenu na subjekat
Ako je u pitanju gramatički subjekat koristeći rečcu „ga“ kazujemo da će subjekat da izvrši radnju (glagol) koji se nalazi u rečenici

U nekom hijerarhijskom smislu imaćemo sledeći šablon:

1) Rečenica je „šef“ a logički subjekat označen rečcom „wa“ je „podređeni“ i povinuje se tome što rečenica od njega traži.

REČENICA
WA

2) Rečca „ga“ je „šef“ u službi gramatičkog subjekta dok je cela rečenica njemu „podređena“ i izvršava želju ovog gramatičkog subjekta.

GA
REČENICA

Hajde da damo još par primera kako bi ovo bilo što jasnije.

a) Shinjatta wa. (Umro je)
b) Shinjatta ga. (Umro je)

Koja je razlika u ovim naizgled isto prevedenim rečenicama, odnosno koje je skriveno značenje.
U primeru pod „a“ osoba je umrla, nije to planirala, bolest ju je dotukla, saobraćajka ili neka druga nemila okolnost ili zla kob.
U primeru pod „b“ osoba je najverovatnije izvršila samoubistvo (retke su situacije da neko naruči plaćenog ubicu da ga ubije, kao što se desilo u animeu Madlaks čiji sam prevod radio) ali u oba slučaja to je bila volja osobe. Zbog toga treba koristiti „ga“.

c) Anata wa tomaru! (Ti si zaustavljen)
d) Anata ga tomaru! (Ti ćeš se zaustaviti)

Dakle, ako iskoristite rečenicu pod „c“ to znači da vi vršite neku radnju ali to nije vaša volja. Razlog može biti da vam je pukla guma, zaustavio vas je pandur, žena vam se porađa pa nemate izbora nego da to obavite negde na njivi, sila boga ne moli. Dakle, nebitno je. Činite nešto, ali to niste naumili već ste primorani na to! Zbog toga koristite rečcu „wa“. Iako u prevodu stoji pasivna rečenica, a ti je prevedeno kao objekat, u japanskom je to subjekat. Lakše nam je, radi razumevanja prevesti kao objekat i to najčešće rečenicu u pasivu, ili barem meni je zvučnije tako.
Ako koristite primer pod „d“ to znači da ste naumili da se zaustavite, na primer, zaustavljate se jer ste videli prodavnicu i shvatili da biste mogli da pojedete nešto. Zbog toga, odlučili ste da jedete, a da biste jeli morate da se zaustavite, parkirate i sve po redu što ide. Samim tim, to je vaša volja i izražava se rečcom „ga“.

e) Watashi wa sono kanojo desu. (Ja se sviđam onoj devojci)
f) Watashi ga sono kanojo desu. (Meni se sviđa ona devojka)

Vidite li razliku? U ovim rečenicama je zapravo zamenjena služba gramatičkog i logičkog subjekta u srpskom, zato sam i rekao da je ovaj termin donekle važeći. Nije apsolutan i nije najispravniji ali potpomaže razumevanju. Ipak, sledeće je bitnije.
U rečenici „e“ nemamo tačno glagol pa bismo mogli ovo i na drugačije načine prevesti, ali hajde da smatramo da se radi o glagolu „sviđati se“. Ako iskoristite „wa“ kao u ovom primeru značiće da ste vi simpatija te devojke.
U suprotnom slučaju, ako iskoristite „ga“, znači da vi prisvajate radnju, drugim rečima vama se ta devojka sviđa.
Može se još i generalno reći da u primeru „e“ objekat prisvaja subjekat, a u primeru „f“ subjekat prisvaja objekat.

PITANJA I ODGOVORI

Razlika u korišćenju ovih rečca će biti u postavljenom pitanju, ali sve o čemu sada budemo govorili možemo se pozvati na ono što smo učili u prošlom podnaslovu koji sam nazvao „prisvajanje“.

Osnovni iskaz kada se nekome predstavljate jeste: „Watashi wa ______ desu“. Uzmimo da se osoba zove Sara (žensko ime koje nema potrebe prebacivati u japanski, isto je kao i u srpskom). Dakle: „Watashi wa Sara desu“ je predstavljanje devojke po imenu Sara.
Ipak, da li to znači da ne smemo koristiti ga?

U ovom slučaju ne smemo jer, po logici stvari, nismo mi prisvojili ime, odnosno, bolje rečeno, to ime nije bilo naš izbor već izbor naših roditelja. Zbog toga, ne smemo koristiti „ga“.

Mogli bismo da napravimo filozofsku diskusiju sa: „a šta u slučaju da sam ja promenio ime, time sam ga sam izabrao, onda je ‘ga’ potrebno iskoristiti?“. Neko će možda tvrditi da treba da iskoristimo „ga“, neko neće. Ja zapravo ne zastupam nijednu varijantu iz sledećih razloga:

a) Ako bismo iskoristili „ga“ time bismo rekli da smo mi prisvojili ime, odnosno naznačili bismo da to nije naše kršteno ime – VALIDNO;
b) Ako bismo iskoristili „ga“ zbog postojanja određenog pravila sa pitanjima i odgovorima bismo ga upotrebili u gramatički nekorektnoj situaciji – NEISPRAVNO.

Sami donesite zaključak. Rezultat je sa moje tačke gledišta nerešen.

Hajde da pomenemo ta pravila o kojima govorimo.

Primer 1:
P: Donata wa Sara desu ka?
O: Watashi wa Sara desu.

P: Ko je Sara?
O: Ja sam Sara.

Primer 2:
P: Donata ga Sara desu ka?
O: Watashi ga Sara desu.

P: Čije ime je Sara?
O: Ja sam Sara.

Primetite kako sam koristio oznake „P“ za pitanje i „O“ za odgovor.

Možda bi bolji primer bio:

Primer 3:
P: Kochira de wa Sara o shiriai o-desu ka?
O: Hai. Watashi ga Sara no shiriai desu.

P: Da li se ovde nalazi Sarina prijateljica?
O: Ja sam (ta) Sarina prijateljica.

Ovaj primer je bolji iz par razloga.

Ako se malo udubite verovatno ćete videti kako u primeru 1 i u primeru 2 i u pitanju i u odgovoru se nalaze iste rečce, odnosno, ako je upitna rečca bila „wa“, odgovor je „wa“, ako je upitna rečca bila „ga“, onda je odgovor bio sa „ga“ (ne mislim bukvalno upitna rečca, već rečca koja je korištena da se naznači subjekat o kojem se radi ili govori u rečenici, odnosno koji se traži).

U primeru 3 to već nije slučaj. U pitanju smo koristili „wa“, ovde postoji jedno pravilo zbog čega je tako, radi se o tome da se ne mogu iskombinovati „de“ i „ga“ već moraju „de“ i „wa“. Ipak, bez obzira na to, osoba odgovara sa „ga“ naznačujući da je upravo ona ta osoba koju traži sagovornik (zbog toga je „ta“ u zagradi da naznači skriveno značenje). Drugim rečima, ga se može koristiti za isticanje nečega.

Napomena: Hai nije prevedeno jer apsolutno nema nikakvo bitno značenje u ovoj rečenici. To je samo nešto što Japanci koriste u govoru da „naznače“ da su razumeli pitanje svoga sagovornika ili kao poštapalicu.

Primer 4:
P: Doko wa anata no haha ikiru ka?
O: Watashi no haha wa Mari de ikiru desu.

P: Gde živi Vaša majka?
O: Moja majka živi na Malima.

Primer 5:
P: Donna hito ga Mari de ikiru desu ka?
O: Watashi no haha ga.

P: Ko to živi na Malima?
O: Moja majka.

Obratite razliku u primeru četiri i pet. U primeru označenom pod brojem četiri ne tražimo toliko bitnu informaciju od našeg sagovornika. Tražimo neko „mesto“. Ostatak rečenice nam nije toliko bitan, nije bitno da li se radi o nečijoj majci, o nečijem ujaku, devojci… Bitna stvar je „gde“, odnosno pošto „mesto“ ne može da vrši radnju, nema mogućnost da se teleportuje, obeležimo ga sa „wa“.
Ipak, u primeru 5, kako je osoba upravo ta koja je imala opciju da bira gde će da živi iskoristićemo „ga“. Takođe, u ovoj rečenici nam nije bitno šta osoba radi, gde živi, taj deo je promenljiv. Bitna informacija nam je o toj osobi.
Po pravilu u primeru 5 ne bismo trebali da koristimo „wa“.

Sada, verovatno ćete pitati zašto? Upravo dolazimo do sledećeg naslova, mada je to već pomenuto u ovom, ali hajde da razdvojimo.

OZNAČAVANJE

Naime, već smo videli u primeru: „watashi ga Sara desu“ i „donna hito ga Mari de ikiru desu ka“ da se pojavljuje „ga“ i nisam naglasio da ga smete menjati sa „wa“ u nekom slučaju.

Zakonetka se krije u prevodu ove prve rečenice, odnosno u „ta“.

Ako se zna tačno o osobi o kojoj se govori onda ćemo iskoristiti „ga“ i apsolutno je zabranjeno koristiti „wa“!

Ako se tačno zna ko je osoba, predmet, događaj ili neka pedeseta stvar o kojoj se govori koristi se „ga“.

U prvom primeru se zna da je tačno ona jedna jedina Sara, jedina koja ima specifične otiske prstiju, jedinstveni matični broj itd. (filozofski gledano) i ne postoji njega kopija nigde na svetu.
U drugom primeru zna se da je u pitanju osoba. Ne znamo u kakvom je srodstvu osoba sa našim sagovornikom, tu informaciju tražimo, ali znamo da nije konj, magarac, pečurka ili neko drugo jestivo, vozno sredstvo, domaća životinja ili životinja uopšte, itd.

UVOĐENJE POJMOVA I PONAVLJANJE

Ova priča bi trebala verovatno da vam bude poznata iz engleskog jezika kada ste učili članove „the“ i „a(n)“.

Iako u japanskom se baš ne može reći da isto pravilo važi u sto posto slučajeva, može se reći da generalno za sada ovo zapamtite kao veoma bitnu razliku.

Na primer, pišete priču i kažete sledeće:
„Watashi ga ichi ni kimashita to watashi wa kankin shita. Watashi wa zenzen o-kane ga imasen. To omotteta! O-kane wa sono nimotsu o urimasu ga tenhairimasu. Sono nimotsu ni wa furui no tiishatsu ya furui no boushi. Daga, sono boushi wa taisetsu-mono deshita. „Watashi wa… watashi ga… kono boushi o urimasen“ to omotteta. Demo, saigo no saigo de sadameta! Watashi ga sono boushi o urimasu! Kioku ga keshite inai! Kioku wa kakera no omoi yori. Demo, sono sadame wa watashi no kakosaidai no machigatta deshita.“

„Ja sam otišao na pijacu i ja sam shvatio. Ja uopšte nemam novca. Ali, dosetio sam se! Novac ću zaraditi prodajom ovih stvari. Stara majica i stara kapa su bile neke od tih stvari. Ali kapa je bila meni veoma dražesna. „Ja… ja… ne smem prodati ovu kapu“ razmišljao sam u sebi. Ali sam na kraju ipak odlučio! Ja ću prodati ovu kapu! Sećanja neće izbledeti! Sećanja su samo delovi sećanja. Ipak, ta odluka je bila moja najveća greška.“

Malo je nezgodno pošto nema mogućnosti za fusnote pa ćete morati malo da skrolujete gore dole da vidite o čemu se sada radi. Idemo redom sa objašnjenjima.

Prvi put uvodim sebe u priču pa koristim „ga“.
Potom dvaputa ponavljam sebe kao vršioca ove radnje i zbog ponavljanja sebe naznačavam sa „wa“.
Nakon toga uvodim reč „o-kane“ (novac) i koristim „ga“.
Ponavljam reč „novac“ i koristim „wa“.
Koristim reč „nimotsu“ što znači stvari ali u službi objekta. Ipak, označeno je jer se pojavilo u tekstu. Nova stvar ne mora uvek da bude označena sa „ga“, ako je objekat u pitanju to jednostavno nije moguće jer ne postoji kombinacija sa „o“ i rečcom „ga“. Samo jedno možete označiti. Ovde ima prednost rečca za objekat jer mora da označi gramatičku strukturu – to je bitnije.
U sledećoj rečenici već javlja se „nimotsu wa“. Ova reč je već iskorištena u tekstu, iako u službi objekata, znamo o čemu se radi i koristimo „wa“. Ne možemo koristiti „ga“ da ga uvedemo kao novi pojam jer pojam već postoji. Ipak, u ovoj rečenici se desilo da je rečca „ni“ koja označava „unutar stvari“ ubačena između „nimotsu wa“ ali to je samo čisto gramatičko pravilo o kombinovanju rečca koje ćete vremenom u ovim lekcijama naučiti.
Potom u istoj rečenici se pojavljuje reč „boushi“ što znači „kapa“. Takođe, primarno dejstvo ima prisvojni član „no“ koji kazuje da je kapa stara u odnosu na uvodni termin za „ga“.
Dolazi do ponavljanja termina kapa, a kako znamo o kojoj je kapi reč (staroj kapi) iz prošle rečenice, nepotrebno je naznačivati da je stara ili uvoditi kao novi pojam, dovoljno je reći samo „boushi wa“ i zna se o čemu se radi. Kojim slučajem da kažete „boushi ga“ morali biste naznačiti da se radi o nekoj drugoj kapi, ali time pravite konfuziju stoga izbegavajte to korišćenje.
Nakon toga vidimo rečenicu karakterističnu za prvi naslov, da li ću uraditi nešto ili neću, odnosno „watashi wa, watashi ga“. Iako sam ih naznačio ovde nema veze nikakve sa ponavljanjem već sa tim da li ću ja prisvojiti radnju glagola ili radnja glagola mene, odnosno u ovoj rečenici „ja neću da prodam kapu“ ili „kapa neće da proda mene“. Druga situacija je apsurd! Ipak, kada postoje tako neke dileme, često je govoriti „watashi wa… watashi ga“ da se naznači da odluka nije doneta u trenutku i da je bila u pitanju dilema, a to vam nisam rekao u prvom odeljku lekcije da vas ne bih zbunjivao. Sada mogu jer već ste dosta pohvatali, nadam se.
Sadameta je naznačeno, iako predstavlja glagol iz jednog prostog razloga da vidite da se i glagoli mogu ponavljati. Ipak, ako se uvede glagol, nekada je nepotrebno njegovu imenicu, infinitiv ili bilo šta drugo naglašavati kao novi pojam ako je direktno vezan za to šta se dešavalo sa glagolom.
Potom je naznačena konstrukcija „watashi ga“. Po pravilu ponavljanja bismo trebali koristiti „wa“, ali pošto se radi o nekoj odluci, želji, itd. onda koristimo „ga“. Dakle, u ovom primeru nema veze korišćenje „wa“ i „ga“ sa ponavljanjem, zato sam na samom početku rekao da ovo pravilo nije apsolutno.
Naravno, sada uvodimo pojam „sećanja“ (kioku) i obeležavamo ga sa „ga“.
Potom se ovaj pojam ponavlja i pošto znamo o kojim se tačno sećanjima radi koristimo „wa“ rečcu da obeležimo subjekat.
Upravo se pojavljuje pojam „sadame“ koji je proistekao iz glagola „sadameru“ koji smo koristili i koji sam namerno označio da vidite da se ne treba ovaj pojam označavati sa „ga“. Još jedan razlog zašto ne treba ga označiti sa rečcom „ga“ leži u tome što je ovaj glagol iliti imenica (u ovom obliku) višeznačan i ako bismo ga naznačili sa „ga“ značiće nešto drugo. Zbog toga, a i zbog ponavljanja, koristimo „wa“.

Rečnik za ove reči koje sam koristio u pisanju teksta vam nije potreban sada, ako ste baš radoznali guglujte, ali za sada nema potrebe to da učite. Učićemo sve to uskoro.

RAZLIKOVANJE I UPOREĐIVANJE

Kako sam naslov kaže ove rečce se mogu koristiti za upoređivanje i razlikovanje. Ipak, ne mogu se obe koristiti u oba slučaja, što je u neku ruku i super stvar.

„WA“ se koristi za upoređivanje.
„GA“ se koristi za razlikovanje.

Ne znam koliko ste dobri iz matematike ili u kom ste razredu škole, ali hajde da dam prvo primer na matematici, meni je to nekako najbliže kada je u pitanju wa i ga.

Ako ste čuli za pojam „implicira“ ili „ekvivalentno“ na konju smo! Ako kažete na primer „Ako je parametar ‘a’ jednak parametru ‘b’, a parametar ‘b’ jednak parametru ‘c’ onda važi da je parametar ‘a’ jednak parametru ‘c’.“. Ova štreberska aksioma nije nešto što je vama bitno, nama je bitan sledeći matematički zapis iz nje:

a = b, b = c => a = c

Dakle: „a wa b to b wa c ga a wa c.“
U prevodu „Ako je parametar a jednak parametru c, i parametar b jednak parametru c, onda je parametar a jednak parametru c“.

Naravno, prevod na srpskom je apsolutno duži jer mi ne možemo ovo baš da skratimo nekom drugom konstrukcijom.

Korišćenjem „wa“ govorimo da se nešto odnosi, u ovom slučaju jednako je. U ovom primeru „ga“ rečca se ne koristi za uporedni odnos ili razlikovanje već je u pitanju neko drugo značenje ga koje još nismo pomenuli, a pomenućemo uskoro.
Rečca „to“ se prevodi kao naš veznik „i“.

Bolji primer, koji ne zahteva znanje matematike, zato je i bolji, bi bio: „Watashi wa anata rashiku de wa nai!“ – „Ja nisam poput (kao) tebe (ti)!“ Upoređujemo dve osobe u ovom slučaju.
Sledeći primer bi mogao biti: „Kirin wa (doubutsu kara) takenaga yori“ – „Žirafa je najviša“. (ovde koristimo takenaga yori konstrukciju u formi superlativa, učićete to kasnije dok „kara“ koristimo u službi „od“). Iako nemamo direktno upoređivanje mislim da sa sigurnošću možemo reći da ne postoji životinja viša od žirafe. Ako uzmemo primer u kom važi i zagrada onda imamo tačno naznačeno poređenje da je žirafa viša od svih životinja.

Što se tiče razlikovanja, za to koristimo „ga“.

Možda će neko baciti pogled gore i reći „watashi wa anata rashiku de wa nai“ zapravo odnos razlikovanja. Na žalost, ovako ne izgleda odnos u kojem se dve stvari razlikuju, ovo je uporedni odnos.

Odnos u kojem želimo da izrazimo razliku jeste: „Moshikashite kimi wa Sara desu, watashi ga ou-sama yo!“ (Ako si ti Sara, onda sam ja princ!). Naravno, ova rečenica je ironična, nadam se da ste svi shvatili. Ipak, kao što vidite, „ga“ u odnosu za razliku se ne pojavljuje samostalno.

„GA“ izražava razliku samo u sledećem slučaju (vratimo se na matematiku):

Ako je a = b => c = d
Ili ako je a = b onda c može biti jednako sa b ako zadovoljava uslov da je a = c.

Hajde mi ovo da pretočimo u reči.

U prvom slučaju, ako je jedan pojam jednak drugom, onda možemo da kažemo da se treći pojam razlikuje od oba (primer gore pomenuta ironična rečenica).
U drugom slučaju možemo da kažemo da se pojmovi A i B odnose, a da C pojam može biti B, a ne mora.

Da dam primer da približim drugu situaciju:

„Kimi wa Sara-kun ga, watashi ga Sara-kun kamoshirenai“.
„Ako si ti Sara, možda sam i ja Sara“.

Opet, rečenica nosi neku dozu ironije.

Kako izbeći ovu ironiju koja se stalno javlja u ovom slučaju?
Pa, setite se da smo imali primer „watashi wa anata rashiku de wa nai“ gde smo iskazali zapravo neko „razlikovanje“ preko „poređenja“.

Ipak, poređenje se može izraziti i kroz „ga“ u jednom jedinstvenom slučaju. Koristićemo formu: „nešto + yori + nešto + no hou ga“
Deluje li definicija komplikovano? Primer je sigurno lakši za razumetii:

a) „Kirin wa takenaga yori doubutsu no hou ga“.
„Žirafa je viša od svih životinja“.

Ovo nije superlativna forma. Ipak, uporedimo sa:

b) „Kirin wa doubutsu kara takenaga yori“.
„Žirafa je najviša od svih životinja“

Razlika je minimalna, u tehničko-gramatičkom smislu skoro je i nema. Jedino što se razlikuje što u primeru obeleženom sa „a“ je korišten poredbeni odnos preko „ga“ uz određenu rečeničnu konstrukciju koji se ne prevodi superlativom, a u primeru pod „b“ je iskorišten superlativ pri poređenju, koristeći redovno rečcu „wa“.

Ovo je apsolutno vama nepotrebno za sada, ali sam odlučio da napišem zbog onih koji su već malo poodmakli što se tiče lekcija, jer kao što sam rekao ova lekcija kasni sa pisanjem, pa da imaju sa čim da se zanimaju oni što uče unapred, ali svakako bi bilo poželjno da i vi ovo naučite mada mislim da ćemo se kroz lekcije vraćati na ovo sigurno.

POSTOJBENOST

Obećao sam još da ću da vam ispričam šta je zapravo „ga“ u „a wa b to b wa c ga a wa c.“ ovom primeru.

„Ga“ može da označi postojbenost ondnosno, možda bi preciznija reč bila „postajanje“. Kada kažemo: „Iru ga aru to imasu.“ rečca „ga“ igra ulogu „Iru postaje aru“. Ili bi precizniji primer bio:

„Mikanja ga XY-ben de Mikanda to imasu“.
„Pomorandža postaje u XY dijalektu narandža“.

Odnosno, na neki način izražava razliku što se može dovesti u vezu sa onim od malopređašnjeg naslova.

Sažetak koršćenja wa i ga rečca.

Sažetak:

WA se koristi:

a) Obeležava logički subjekat (u većini slučajeva);
b) Radnja prisvaja subjekat;
v) Subjekat ne vrši radnju svojevoljno;
g) Izražava mišljenja, ističe mišljenje;
d) Označava ponavljanje pojmova.
đ) Upoređuje pojmove.

GA se koristi:

a) Obeležava gramatički subjekat (u većini slučajeva);
b) Subjekat vrši radnju;
v) Subjekat svojevoljno vrši radnju;
g) Daje kontrast u ironičnom smislu;
d) Upoređuje reči koristeći formu „nešto + yori + nešto + no hou ga“;
đ) Kazuje tačno o kojem se pojmu govori;
e) Uvodi nove pojmove u rečenicu;
ž) Označava menjanje nekog stanja (kao u primeru za narandžu, pomorandžu).

 

Lične zamenice

Waga (吾、我が)- izuzetno formalan
Ware (我)- formalan
Watakushi (私)- univerzalan
Watashi (私)- univerzalan
Washi (儂)- univerzalan zastareo
Boku (僕)- neformalan, tipičan za muške govornike
Ore (俺)- vulgaran, tipičan za muške govornike
Atakushi (あたくし)- neformalan, tipičan za ženske govornike
Atashi (あたし)- neformalan, tipičan za ženske govornike
Uchi (内、家)- neformalan, tipičan za ženske govornike
Atai (あたい)- vulgaran, tipičan za ženske govornike
Oira (おいら)- neformalan
Ora (おら)- neformalan
Wate / wai (わて / わい)- neformalan

Lične zamenice koje znače „ti“:

Kikan (貴官)- izuzetno formalno obraćanje
Otaku (お宅、御宅)- formalno (ljubazno) obraćanje
On-sha (御社)- formalan, odnosi se na kompaniju
Ki-sha (貴社)- formalan, odnosi se na kompaniju
Anata (あなた)- formalan, može se pisati na tri načina sa kanđijem ali ne nosi sa svakim pisanjem, značenje „ti“.
Kimi (君)- neformalan
Kika (貴下)- neformalan, koristi se za obraćanje deci
Anta (あんた)- neformalan
Omae (お前)- veoma neformalan
Temee / Temae (手前)- vulgaran i nosi nasilni ton
Kisama (貴様)- najvulgarniji oblik nazivanja nekoga i najružniji

Lične zamenice „on“, „ona“:

U japanskom jeziku ne postoji srednji rod.

Kare (彼)- formalan, označava „on“.
Kanojo (彼女)- formalan označava „ona“.

Pazite na korišćenje ovih reči. Obe reči znače „momak“ i „devojka“. Nekada neko može pogrešno protumačiti rečenicu koju izgovorite (napišete). Zbog toga, se u japanskom potpuno izbegava korišćenje ovih zamenica, nakon čega se koriste pokazne zamenice koje ste već sigurno čuli. Ovo je njihova lista:

Ano kata / Ano hou (あの方)- veoma formalno
Ano hito (あの人)- univerzalno
Yatsu (奴)- neformalno
Koitsu / Koyatsu (此奴)- vulgarno (govori se o osobi koja je blizu govornika)
Soitsu / Soyatsu (其奴)- vulgarno (govori se o osobi koja je blizu sagovornika)
Aitsu / Ayatsu (彼奴)- vulgarno (govori se o osboi koja je daleko od oba)

Lične zamenice „mi“, nastaju tako što se na lične zamenice „ja“ dodaje „tachi“ () ili „ra“ (). Ipak nastavak „ra“ može biti dodat samo na zamenice „ore“, „ware“ i „boku“. Ove zamenice imaju dve formacije, dakle, „bokura“ i „boku-tachi“, „ore“ i „ore-tachi“, „warera“ i „ware-tachi“.
Orera napisano kanđijem 俺等 takođe može da se čita i „oira“, odnosno identično je prvom licu jednine koje se ne piše kanđijem!

Postoji ipak par primera koji ne dobijaju ni „tachi“ ni „ra“ nastavak a to su:

Wareware (我々)- neformalan, lična zamenica „ware“ ima tri oblika.
Hei-sha (弊社)- formalan i unižavajuć
Waga-sha (我が社)- formalan, odnosi se na kompaniju

*Oblik sa nastavkom „ra“ je uvek neformalan, čak iako je lična zamenica formalna!

Lična zamenica „vi“:

Isti princip kao i kod „ja“. „Anta“, „omae“ i „kisama“ su jedine reči koje mogu dobiti nastavak „ra“.

Lična zamenica „oni“:

Karera (彼等)- neformalan, ali uobičajen oblik u govornom i pisanom japanskom

VEOMA BITNA STVAR:

Sve lične zamenice množine koje imaju „tachi“ oblik zadržavaju svoju formalnost. Ipak, sve one mogu biti zamenjene znakom „方“ (kata, gata) koji je mnogo formalniji u odnosu na „tachi“, što znači da će se stepen formalnosti podići za jedan nivo.

Primer: anata-gata, watashi-gata, ore-gata, kare-gata, itd.
U romađiju se pišu sa crticom.
U romađiju bi takođe najpravilnije bilo pisati nastavak „tachi“ razdvojen crticom od reči jer je u pitanju sufiks (kao i kata, gata). Dakle „Watashitachi“ je pravilno napisati „watashi-tachi“, ili „kisamatachi“ je pravilno napisati „kisama-tachi“.

Posebno obratite pažnju na ove lične zamenice koje se odnose na kompaniju. Naime, u Japanu, kada neko govori o svojoj kompaniji koristiće odgovarajuću zamenicu.

Došli smo konačno i do primera korišćenja rečca. Kako sam već pominjao Code Geass serijal, pronašao sam sene krečenice iz anime epizoda koje možemo analizirati

Primeri korišćenja rečca, imenice za koje smo pokazali kanđi će tako biti i napisane. Podebljani znakovi predstavljaju rečce u rečenici.

ルルーシュ (Leluš):
なんだ、 これ 
Šta je ovo?
スザク 、 この こ … そして、 おわる の か…? 俺 
Suzaku, čak i ova devojka… Pored toga, da li je i ovo kraj…? I za mene?
なに ひとつ できない まま、 あっさり 
Ako nešto ne učinim ubrzo…
ナナリー……!
Nanali…….!

Objašnjenje:
1. rečenica: は – wa, označava logički subjekat
2. rečenica: も – mo, kazuje istovetnost u sva tri slučaj; drugim rečima kazuje da su Suzaku, devojka, i sagovornik pretpostavlja i on, u istom „sosu“, u ovom slučaju
の か – no ka, prva rečca の se ponaša kao emfatična rečenica, izražava uplašenost, u ovom slučaju, drugim rečima smanjuje intenzitet rečenice, naglašava emociju, dok je か gramatička rečca koja ima ulogu znaka pitanja u rečenici
3. rečenica: まま – mama, predstavlja uobičajenu formu rečce まんま i izražava neko stanje ili uzrok, a rečca と – to se ponaša kao uzročni veznik, ako, u ovom primeru.

C.C.:
おわりたくない  だ 、 お前 
Ne želiš da ovo bude tvoj kraj?

Objašnjenje: の – no, opet igra ulogu emfatične rečce, pravi neku vrstu eufizma u rečenici
な – je takođe emfatična rečenica koja takođe pravi eufiza u ovom primeru
は – wa, ovo je možda dobar primer pokazati kada se wa koristi, naime, lik C.C. govori o Lelušu, obraćajući mu se sa omae. Leluš jeste subjekat rečenice, ai kao što vidite on ništa u toj rečenici ne radi, ista je situacija i sa wa u prvom slučaju gde imamo sintagmu „kore wa“, odnosi se na nešto, a to nešto ništa u rečenici ne radi 

ルルーシュ:
なっ、 なん だ?
Št, šta?

C.C.:
お前 に は いきる ため  りゆう  ある らしい。
Čini mi se kao da imaš razloga za životom.

Objašnjenje: には – ni wa je rečca koja funkcioniše slično kao wa, a predstavlja složenu rečcu dobijenu od dve nezavisne gramatičke rečce, više ćemo o tome govoriti kasnije
の u ovom slučaju se ponaša kao gramatička rečca koja povezuje dve imenice, dve imenice ne mogu da stoje bez rečce, u japanskom jeziku, jedna uz drugu
が ある – ga aru je postojbena konstrukcija koja se uvek koristi u ovom obliku, a to je nešto što ćemo raditi kada budemo malo više znali o glagolima

ルルーシュ (Leluš):
さっき  おんな ? まさか…
Devojka od maločas? Nema šanse…

Objašnjenje: の – no povezuje dve imenice (gramatička uloga), a か igra ulogu upitnika

C.C.:
ちから  あれ いきられる 
Da imaš moć preživećeš?
これ  けいやく… ちから  あげる かわり  私  ねがい  ひとつ だけ かなえて もらう。
Ovo je ugovor… U zamenu za moćju, tražim od tebe da ispuniš jednu moju želju.
けいやく すれ、 お前  ひと  よ  いき ながら ひと と は ちがう ことわり  いきる こと なる…
Ako bi pristao na ovaj ugovor, živeo bi u svetu ljudi, ali bi tvoje rezonovanje života bilo drugačije od čoveka.
ことなる せつり、 ことなる じかん、 ことなる いのち…
Drugačiji Božji zakoni, drugačje  vreme, drugačiji život…
おう  ちから  お前  こどく  する…
Moć kralja će te učiniti usamljenim.
その かくご  ある  なら――
Ako si spreman na to…

Objašnjenje:
1. rečenica: が あれば – ga areba predstavlja konjugaciju oblika が ある, pa ćemo ga izuzei iz ove priče, dok か opet igra ulogu upitne rečenice
2. rečenica: は – opet uoga logičkog subjekta, subjekat u rečenici koji ništa ne radi
を – o se po prvi put javlja u našim primerima, a označava da reč koja mu prethodi, ćikara, u našem slučaju je objekat rečenice i to pravi objekat
かわり に cela sintagma predstavlja u zmenu, gde ova rečca „ni“ je baš taj predlog „u“
の – povezuje dve imenice, stim da u ovom slučaju prisvaja imenicu negai (želja) ličnoj zamenici „ja“, pa konstrukcija wataši no negai predstavlja „moja želja“, odnosno pripadnost, kao što je već rečeno
を – o, ponovo igra ulogu označavaja objekta u rečenici, stim da zbog povezivanja dve imenice sa „no“ rečcom, cela sintagma wataši no negai je označena kao objekat u rečenici korišćenjem ove rečce
だけ – dake rečca kazuje da u celom ovom ugovoru postoji samo jedna, iskjučivo jedna stvar koja se zahteva kao kontra-usluga, nema potajnih i skrivenih dogovora
3. rečenica: すれば – sureba, dolazi od glagola suru koji je konjugovan sa korišćenjem rečce „ba“, ali o tome ćemo više kada budemo učili kondicionalne rečenice
は – opet označava subjekat koji direktno u rečenici ne vrši radnju
の – prisvaja imenicu hito (čovek, ljudi) imenici yo (svet), pa tako imamo konstrukciju, ljudski svet
に – u ovom slučaju označava mesto (gde se živi, u ljudskom svetu ili svetu ljudi), drugačije rečeno, daje lokativ u rečenici
ながら – iako prevedeno kao ali, može značiti uprkos, za to vreme, i slično, u ovom primeru naglašava razliku
とは – to wa predstavlja još jednu složenu konstrukciju dve rečce
で – de rečca ima dosta sličnih namena, u ovom konkretnom slučaju, posledini efekat
に なる – ni naru je ovde još jedna rečenična konstrkcija, više ćemo o njoj neki drugi put, pogotvo kada budemo učili formalan jezik, keigo
U petoj i šestoj rečenici nema ništa novo, ostavljam vam za domaći da dokučite, ako ne znate tip reči poslužite se rečnikom

こうてい (Car):
ラグナレク  せつぞく…
Ragnarokova veza…
しんわ  ふたたび  はじまり 
Legenda još jedanput počinje!

Objašnjenje: U svim rečenicama igra ulogu povezivanja dve imenice ili tri imenice, u drugoj rečenici, a は označava opet subjekat koji ništa ne radi u rečenici

ルルーシュ (Leluš):
いい だろう、 むすぶ ! その けいやく!
U redu, prihvatam ga! Ovaj ugovor!
なあ、 ブリタニア  にくむ ブリタニアじん 、 どう いきれ ば いい
Hej, kako da živi Britanac koji mrzi Britaniju?

Objašnjeje: ぞ – zo u prvoj rečenici igra ulogu emfatične rečce, daje snagu i sigurnost
なあ, funkcioniše kao naglašavanje pri obraćanju, skretanje pažnje, を označava objekat a は subjekat u rečenici koji po stoti put naglašavam ništa u njoj ne radi, dok ば いい se često koristi zajedno da označi „šta bi bilo dobro, kako bi bilo dobro, na koji način bi bilo dobro“ i slično, iako je ovo いい pridev

たいちょう (Komandir):
貴様、 しゅぎしゃ …!?
Ti, jesi li to nekakav anarhista?

ルルーシュ (Leluš):
どうした、 うたない の か
Šta je bilo, nećete pucati?
あいて  がくせい だ ぞ
A protivnik vam je učenik…
それとも きづいた 
Ili ste možda shvatili?
うって いい の は、 うたれる かくご  ある 奴 だけ だと!
Onaj ko je spreman da bude upucan je onaj koji je voljan upucati!

Objašnjenje: U ovoj rečenici ću vam objasniti samo šta predstavlja ぞ jer smo sve ostalo već objasnili mnoštvo, daje ironiju rečenici, to mu je još jedna od uloga koju nismo spomenuli, a のは no wa je opet složena rečca 

へいし (vojnik):
な… なんだ…?
Št… šta…?

ルルーシュ (Leluš):
ルルーシュ・ビ・ブリタニア  めいじる!
Leluš Vi Britanija vam naređuje!
貴様達 … しん 
Vi, što ne biste umrli!

Objašnjenje: が – konačno se pojavljuje u službi pravog subjekta, dakle lik vrši naređenje kao subjekat
ね – ovde se korsti da iskaže emociju, iako nije najpravilnije prevedena rečenica

ルルーシュ (Leluš):
あの ひ から、 俺  ずっと うそ  ついて いた…
Od onog dana, govorio sam samo laži.
いきてる って うそ、 なまえ  うそ、 けいれき  うそ、 うそ ばっかり だ…
Život je laž, ime je takođe laž, a isto je i sa mojom prošlošću, sve su samo laži…
まったく かわらない せかい  あきあき して、 でも うそ って ぜつぼう  あきらめる こと  できなくて…
Zaista nepromenljivi svet mi je postao dosadan, ali nisam mogao da se odregnem čemera koji prouzrokuju laži.
だけど て  いれた…? ちから …!
Ipak, dobio sam…? Ovu moć…!
だから―――!
Zato…!

Objašnjenje: Pojavljuju nam se nove rečce kao što je から koja znači od tog (dana) u našem slučaju, odnosno kazuje od kog perioda vremena
って se ponekada ne koristi samo kao neupravni govor već naglašava imenicu o kojoj se govori
でも je spojnik od de i mo rečca, ali se koristi kao veznik „ali“
で se koristi u ovom slučaju kao rečca koja kazuje od, odnosno, bolje da obasnim na primeru, od čega ne može da se odustane, od čemera
ばっかり se u ovom slučaju koristi kao „sve su samo (laži)“ ili „nema ničeg više (od laži)“

ルルーシュ (Leluš):

なあ、 お前…
Hej, ti…
俺  なに  して ほしかった  だ…?
Šta si poželela da učinim…?
俺  へんな ちから だけ あたえて…
Darujući mi ništa drugo no ovu čudnu moć…

Objašnjenje: に u oba slučaa označava nepravi objekat, dok ん u んだ n da konstrukciji, gde je ん skraćeno od の funkcioniše kao nalašavanje

ヴィレッタ (Vileta):
なぜ、 しんえいたい …!?
Zašto je kraljevska garda…! ?
ここ  なに  あった!?
Šta se zbilo ovde?
ブリタニア  がくせい  なぜ こんな ところ  いる!
Šta traži britanski učenik na ovakvom mestu!
こたえろ! さ  なく 
Odgovori! Ako ne budeš…
こたえろ!
Odgovaraj!

Objašnjenje: で može, kao u ovom primeru, da označava mesto na kom se vrši radnja, a ključno je ovo „vrši“ radnja, jer to razlikuje ulogu に u trećoj rečenici gde ono označava lokativ. Takođe, pošto rečca de označava mesto vršenja, odvijanja radnje, u drugoj rečenici logično je da bude praćena rečcom が
さ  なく ば je izraz koji ključno koristi rečcu ば da izrazi uslov, dok je も veznik u izrazu između imenice sa i negativnog glagola u infinitivu naku, pa ćete ovu konstrukciju često viđati nešto kasnije

ルルーシュ (Leluš):
そこ から よりろ、 いま すぐ 
Izlazi odatle, iz ovih stopa!

ヴィレッタ (Vileta):
お前、 なにさま  つもり だ?
Šta ti umišljaš ko si ti?

ルルーシュ (Leluš):
そうか。
Znači tako
やはり ちょくせつ みない  だめ 
Izgleda da ne funkcioniše ako nemam direktan vidik.
私  アラン・スペーサー。
Moje ime je Alan Spejser.
ちち  こうしゃく だ。
Moj otac je vojvoda.

Objašnjenje: と igra ulogu uslovnog veznika, ako, u suprotnom

ヴィレッタ (Vileta):
こうしゃく?
Vojvoda?

ルルーシュ:
うち ポケット  ID カード  入って いる。
Lična karta mise nalazi u zadnjem džepu.
かくにん した あと、 ほうご  たより みたい。
Nakon što proverite, oslonio bih se na Vašu zaštitu.

ヴィレッタ (Leluš):
て  あげた まま  いろ。
Drži ruke visoko podignute.
ID  私  だす。
Ja ću izvaditi ličnu.

Objašnjenje: で rečca se u ovom slučaju koristi da naglasi na koji način se radnja odvija, opet nova uloga ove rečce
Druga rečenica nam je interesantnija jer se pojavljuju i wa i ga, gde iako je ID objekat, mi koristimo wa umesto o ili ni, razlog je taj što ID nije prvi put uvedeno u govor i ključna je stvar o kojoj dva sagovornika govore, zato se stavljanjem rečce wa taj predmet govora naglašava, iako bi bilo ispravno da stoji i o ili ni, u zavisnosti od rečenice da li bi bio pravi ili nepravi objekat, ali na oaj način se još više naglašava predmet govora, dok služba ga u rečenici je da naglasi imenicu watashi da obavlja radnju

ルルーシュ (Leluš):
よこせ、 お前  ナイトメア 
Pretaj mi svog Košmara!

ヴィレッタ (Vileta):
わかった。  ナンバー  XG2-IG2D4 だ。
U redu. Šifra je XG2-IG2D4.

ルルーシュ (Leluš):
よし…
Odlično…

ヴィレッタ (Vileta):
… なに …?
Ja… šta bi…?

Kako bih ubrzao pisanje lekcije, skratio sam objašnjenja tamo gde se česte uloge ponavljaju, i ostavljam vam za domaći da probate sami da shvatite zašto je koja rečca tu iskorištena, a ako zapnete, javite.

Naravno, ostala nam je još jedna stvar da pređemo, formiranje rečenica, kao što smo već rekli.

Učićemo samo prosto formiranje prisvojnih rečenica i upitnih.

Prisvojnu rečenicu ćemo formirati: IMENICA + NO + IMENICA
Prisvojnu upitnu rečenicu ćemo formirati: IMENICA + NO + IMENICA + KA

Koristićemo se sa rečima koje smo danas naučili i rečima iz prošle lekcije.

Ako bih želeo da kažem: „Moja kapa“ reakao bih: „Boku no boushi“, a ako bih želeo da pitam da li je moja kapa, rekao bih: „Boku no boushi ka?“

Napomena: Ovo je uprošćena verzija rečenica, a složenije i gramatički pravilnije ćemo ubrzo raditi, jer velikom brzinom proširujemo naše znanje.

Rečenice za domaći:

  1. Da li su tvoje pantalone?
  2. Da li je njena bluza?
  3. Njegova jakna.
  4. Njihov sat.
  5. Da li su naše patike?

Dosta je ovih pet rečenica za početak, čisto da vidite šablon.

Videćemo se uskoro, a vi pišite ako nešto niste razumeli.

Srećno učenje!